Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Ову сам пјесму написао док сам младовао. Љубав се понекад поигра са нама, као ненадан вјетар што цвјетак од стабљике отргне и однесе на другу страну ливаде. Ја сам свој цвјетак у стиховима сачувао, а када пожелим љепотом душу да обрадујем, кренем у супротном правцу на тренутак жезло дотакнем! Грешку као младалачку казну у старости носим и снагу са мислима на жезло у тишини трошим. И данас након толико година, полагано идем у супротном правцу!
Непромишљна одлука увијек је грешка другом од користи!
ЖЕЗЛО
Полагано корачам у супротном правцу,
Начиним покрет исто кô да хоћу
Подићи жезло што оста од тебе,
Ал идем даље и бројим учињене грешке.
Трагови су моји у повијеној трави остали
По цвијећу се мирисном и драгом расули,
А кад кише падну и јесен озлати,
Разбијених груди овдје ћу чекати.
Не могу те наћи, а можда је и боље
Сачувати слике стихом написане,
Осјећај је љепши када нико не зна
Ком припаде и без жезла чедна!