Ostali smo sami ja i moje cveće,
Koje osim meni nikom cvasti neće;
Ostali smo sami ja i moje knjige,
U njih spakovane sve su moje brige.
Od rodjenja ja sam čudni rodjak smrti,
Život me na vetru kao čigru vrti;
Sve moje ljubavi odreda izginu,
Tek što ih zavolim one u daljinu.
Ljubičice plave glede svelo lice,
Ukočeni pogled i mutne zenice;
I starom pesniku klonu bolno glava,
Ni jedna mi želja ne postade java.
A samo sam malo od života hteo,
Al’ on me pogrbi, kosu izbeleo;
Ne , nisam želeo da s’ vlastelom sedim,
Nikada nejakoga silom da pobedim.
Ja ne bejah rodjen da kao rob trajem,
Za sve što napisah neću da se kajem;
Uskoro ću krenut pod Božije skute,
Da tamo izlečim rane srcu ljute.
Zbogom svete zlobni, lažju opoganjen,
Rodjen sam da budem od pakosnih ranjen;
A kad duša pusti lepršavu grivu,
Sirotan sam ,nemam groba ,
osolite telom njivu…
© Branko Mijatovic 2018.
Iz požutelih rukopisa
