Дан: 25. јануар 2024.

Prašina

Kada bih ti rekla šta mi leži na duši

Zgrčilo bi se nebo, progutalo bol

Rasprštalo po zavičaju celom svu slutnju

Svu težnju i tugu iz dubine srca mog

 

Zato ćutim. Pričam ti o osmesima retkih ljudi

O sreći koju čupam iz sveta, monotonog i tupog

O onome što nekada činilo te srećnim

Dok si bio rob ropstva kojem služim

 

Guši li te zemlja? Kost po kost stiska

Tako teška, maljem zamahnuta, boli li?

Čuješ li rec, bilo koju dok ti pričam

Dopire li vetar do mesta gde ti duša sniva

 

Zato ćutim. Podamnom skelet, a sećam se hoda

Koraka teškog pod kojim zemlja zaleluja

Ista ona koju sada gutaš, ista prašina pršti

Živi retko, a svi smo pomalo mrtvi

 

Kada bih ti rekla šta mi leži na duši

Ubila bih iskru deteta što senku ti prati

Ne bi bilo vise ruže, očevog cveta

Tog malog princa što pati za rukama jakim

 

Zato sedim pred tobom, tako slabašna

I ne znam za bolje, sem da ćutim.

 

 

ВЕНЧАНИЦА ОД ПЕНУШАВОГ ВИНА – Славица Јовановић


Славица Јовановић, Мачвански Прњавор

ВЕНЧАНИЦА ОД ПЕНУШАВОГ ВИНА

Гушчијим пером исписујем риме,
слутећи песниково ходочашће,
Гане ме стих чудесних лира,
живот ми је као мед и саће,
прожет трептајима емоција.

Прожима ме еликсир љубави,
вино ми је до тебе пречица,
ја јесенас засадих винову лозу
и примила ми се свака резница.

Венчаница од пенушавог вина,
а очи ти као лучевине,
ти си спокој свих неспокоја,
срце ми се топи од милине.

Ти си опојнија од шампањца,
тајанство које земљом хода,
У мени будиш старог знанца.
цара и роба, од олтара до одра.

Настави са читањем “ВЕНЧАНИЦА ОД ПЕНУШАВОГ ВИНА – Славица Јовановић”

ИГРАЧКА ЖИВОТА-Здравка Пап

Сакрила сам
дете у себи,
нисам знала
да је дар од Бога
у души да певам,
тугу ко срећу да носим
на рошулама живота
и део колача у миру
да грицкам,
и ако умрем
крај доћи неће;
живот је играчка,
наћи је нећеш,
ако не знаш
да играш.
Родиће се дете
и све претворити
у игру без краја
и носиће око врата
нову играчку живота.

Uoči Božića neznanog li momčića – Kristina Radisavljević

Tamo negde na minus dvadeset i šest
Uz gitaru, harmoniku i svirače
Ugledah oči tamne poput vina
Dok je sat otkucavao dvanaest

U pogledu tihom
Poput noći koja tišti
Ugledah svoje oči
U Božićnoj idili

Čuješ li srce moje
Lupa u ritmu tamburice?
Stegni me najjače što možeš
Zagrljajem oteraj jutro što sviće

Iz usta tvojih naviru reči slatke
Ne prestaj da pričaš
Pritisak mi nagruvaj još jače
Dodaj  bokalče belog vina

Naša srca dva zrače
Poput badnjaka što gori
Ko bi rekao da ću sa neznancem
Poželeti tako jako da volim

Da li je slučajnost ili znak 
Da te sretnem na ovaj sveti dan
Da u tvom zagrljaju se topim
Da želiš da te volim, da me voliš
Настави са читањем “Uoči Božića neznanog li momčića – Kristina Radisavljević”

GORA DOBRINA – Nadežda Gajić

GORA DOBRINA

O mojoj majci ovo je saga.
Na Krstovdan, jedne zime,
umrla moja staričica draga.
Često je se setim,
to me razgali i to me teši,
samo su ostale uspomene
i ona na slici kako se smeši.
U ormanu je ost’o, njen suri komplet,
nedovršene popkice plave,
igle za pletenje
i heklica jedna, broj pet.
Ostale još i neke sitnice,
list na kome drhtavim slovima piše,
recept za štrudlu, gransle i salarice.
Ostala i njena  tašna neka,
u njoj je čuvala pare od mleka
I dukat što joj je majka dala,
još kad se udala.
Bile u tašni i slike, jedva stale,
na njima sestre i ja kada smo bile male.

I. . . nepravda je ostala jedna,
uvek je bila nečija ćerka, majka i žena,
ko kuća velika. . .
a samo po drugima  bi čuvena.
Čak i kad se upokojila dušica njena,
pre nego što je svanula zora,
pročulo se onda po selu,
“umrla, Dobrina Gora”.
Nije umela da mazi i tepa,
malo povijena i. . . mnogo lepa.
Volela me a nikad mi sine nije rekla
i sad se sećam lepinja njenih,
na kraju plotne što mi ih pekla.
Još pamtim blago lice njeno
i sećam se kako krhka i mala,
na vrhu stoga dene seno,
u zaprege kako upreže vrance
i razjarene bikove  kroti,
kad’ pokidaju ulare i lance.
Jedna životna doajenka,
kad’ zatreba gorštakinja,
a kad’ treba senka.

Bude me ponekad slike iz mog sela,
otac sa šeširom, majka na pragu
a ispred kuće. . . jela.
Od kad’ umre staričica draga,
niko meni više ne maše sa praga.
Prazan ost’o podrum i opustele štale,
nekada su tu njištali konji,
jagnjile se ovce i telile krave.
Sad’ je ispred kuće odsečena jela,
jorgovan mi fali i muškatla bela.
Odsečen je i naš stari ora’. . .
Nije ovo moja avlija, ni kuća
od kad’ umreše Dobra i Gora.
Nadežda Gajić