Како је лепо
Кад руке грле
И срећа пева
И суза стане
Како је лепо
Кад руке грле
И усне љубе
И радост игра
Како је лепо
Кад руке грле
И кад се разумеју
И кад су укрштене
И кад су око врата
И кад су око струка
И никад им није доста
Дан: 28. јануар 2024.
МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛИСКО – Жељко Перовић
#željkoperovićžesp
Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА
Ову сам пјесма писао са посебном љубави која се осјети у дружењу са кућним љубимцем. То је љубав која срце раскуца седам пута брже од свих других љубави. Са овим стиховима Лиско се наставио играти лисовима књиге као што се играо са опалим жутим јесењим лишћем. Мени као човјеку и писцу ове пјесме тешко је користити било коју другу ријеч осим љубимац. Лиско је рађањем уњео љубав у наш дом, а шеретским погледом изазивао осмијех на лица пролазника! Сваки пут кад читам ову пјесму, у себи оживим сјећање, на пријатеља којег више нема! Сада знам што знао нисам, за љубав моју љубав је умножену враћао.
Ко зна да воли љепоту види у свему око себе!
МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛИСКО
Моје се сунце
Небом покрило,
Велико срце
У сићушно се тијело
Угнијездило.
За једну годину седам година је
ДАО
Враголасто гледа,
Само што не пита
Зашто си сузе
Умјесто мене
Позвао.
За једну годину седам година је
ДАО
Сада знам
Што знао нисам,
За љубав моју,
Љубав је умножену,
Враћао.
За једну годину седам година је
ДАО
И ево, спусти се туга
Да плачем за друга,
А никада доста,
И увијек је мало,
Када би могло,
Лиско.
И ја бих седам година за твоју годину
ДАО!