Рубин-мистична романса – Моника Стојанова


Рубин-мистична романса

Еден мал, старомоден свет,
во едно едноставно време,
низ еден хоризонт, веќе блед,
натежнува во едно ново бреме.

Две птички на гранката стојат,
висината не можам да ја допрам сама,
но твоите раце невидлива мрежа кројат,
опиени од љубовта кон елегантната дама.

Еден стих на ѕидот пукнат, веќе стар,
отпеана серенада под прозорот мој,
бакнеж на образот ко’ најскапоцен дар
и сведок на годините времето што ги брои.

Мистична мелодија. Танго.
Сонце, небо, боја.
Испреплетени две срца.
Сплотени две мисли.
Сродени две битија.

Дали животот е волшебство?

Не е злато, но сјае!

Кап.
Кап.
Кап.

Виното старо со отсјајот плени,
мистичниот рубин слатко мами,
некогаш во сега за миг го смени,
но, дали ние сме повторно сами?

Новите бои на едно минато
во винскиот одраз ги видов.
Ти и јас, само малку треба
за мистично волшебство да се роди.

Виното пак ќе се испие.
Отсјајот пак ќе исчезне,
а, јас само тебе ќе те сакам,
сè дур на небото има ѕвезди!

Рубин-мистична романса

Један мали, старомодан свет,
у једно једноставно време,
преко хоризонта, већ блед,
носи једно ново бреме.

Две птице на грани стоје,
висину не могу да додирнем сама,
али невидљиву мрежу плету руке твоје,
опијене љубављу елегантне даме.

Један стих на зиду напукао, већ стар,
серенада отпевана под прозором мојим,
пољубац у образ као најдрагоценији дар
и сведок година које време броји.

Мистична мелодија. Танго.
Сунце, небо, боје.
Два срца се преплела.
Две мисли су се спојиле.
Сродна створења два.

Да ли је живот чаролија?

Није злато, али сија!

Кап.
Кап.
Кап.

Старо вино својим сјајем плени,
мистични рубин слатко мами,
једном променио у сада за трен,
јесмо ли опет сами?

Нове боје прошлости
у вина гледам:
ти и ја, потребно је само мало
да се мистична чаролија роди.

Вино ће се испити.
одсјај ће нестати,
али ја ћу само тебе волети,
све док на небу има звезде!

Настави са читањем “Рубин-мистична романса – Моника Стојанова”

ВИНО И ЉУБОВ – Марина Т. Стојанова


Марина Т. Стојанова, Скопље, Северна Македонија

ВИНО И ЉУБОВ

Ја кревам чашата за деновите да траат,
од сонцето стоплени,
од дождот искапени,
залеани пенушките крупни под родот тежок,
облеани со сласта на соковите бистри.
Како млада румена невеста во прегратка,
опиена од бескрајна љубов.
Ја кревам оваа чаша
за слогата и мирот да царуваат,
разумот на бистриот ум да владее
во денот, исто како и во ноќта.
Ја кревам оваа чаша за сите нас!
Љубов да имаме, најмногу
кон животот кој го живееме,
за другите, но и себе да се почитуваме.
Како што блиските ги љубиме
да ја чуваме земјата која род дава,
а љубовта во вино да ја преточиме.
Вино за љубов наточете во чашите
да испиеме за сите нас кои сме тука,
да траат сеќавањата за миговите среќни,
за средбите св. Трифунски да бидат вечни!
На здравје!

Настави са читањем “ВИНО И ЉУБОВ – Марина Т. Стојанова”

Putevi

Put do Čatrnjetine…
Strahovi i sjećanja iz djetninjstva, ne tamo, ne nipošto, to je opasna voda, ne nadnosi se…i tako.

Čatrnjetina koja se nalazila neki metar dva od puta kojim se išlo na Bratogošt, našu divnu planinu, na naša imanjca, doline i dolje u vrtačama, razbacane tamo amo kao rupe u švajcarskom siru, sa kozjim stazama do svake od njih.

Stazama kojima su konji jedva u proljeće nosili teške vreće đubreta, ili u jesen još teže vreće krtole a ljeti ogromne bale sijena, preteške tovare drva, na znojem natopljenim drvenim samarima..Potkovani gvozdenim pločama ispod kojih su sijevale iskre pri udaru o kamen…jer svi putevi i puteljci bijahu nam kameniti i neravni isklesani kopitom, uglačani opankom izlokani vodom…

Čatrnjetinu su pradjedovi napravili tako što su glinom začepili pukotine u prirodnoj jami dubokoj pet-šest metara. Za strop im je poslužio lafet od austrougarskog topa, koji se idealno uklopio u otvor jame, na lafet su dijelom navalili teške kamene ploče…vješto su iskoristili nagib padine iznad jame za splov za kišnicu…i pored svega toga nije držala, jedva metar dva vode.

Voda nije bila za piće osim za stoku jer je bila prepuna trulog lišća…Ipak, kao dječacima od desetak, dvanaest  godina bilo nam je dozvoljeno da ljeti svaki dan nasipamo limeni škip, banju, i zarđalu polovinu od bačve, da bi pio aivan kad se vraća sa paše…čak nam je i ta banja služila kao dobar bazen, ponekad ljeti, da se pokvasimo ispljuskamo, igramo, osvježimo, iako se voda štedjela za živo…

Danas prošetah zaraslim stazama, kamenitim stazama ranog djetinjstva sjećajući se mnogih dječijih radosti, a i strahova iz tog oskudnog, materijalno siromašnog, ali beskrajno razigranog i veselog, srećnog djetinjstva…

Stazama iz nekog drugog vremena, koje sve više zarastaju u draču, šipražje i mahovinu, stazama kojima se više niko ne kreće i za koju desetinu godina postaće nevidljive, nevidljive u vremenu i prostoru, kao i sve, već prođene staze…

Šetajući mimoiđoh i susretoh mnoga draga, stara lica, koja su u tim kršima, u znoju svog lica, gradili budućnost za svoju djecu. Životom izbrazdana, a vesela i zračna lica… koja odavno plove u drugim dimenzijama…

ЗРНО ДОБРОТЕ-Здравка Пап

Угризла си јаук
и ранила рану,
немаш срца,
није ти жао,
злобу лечиш
чула са кад кажу:
,,ничија није горела до зоре.”
Још није касно,
да зрно доброте
посадиш крај срца.