Mir
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni
Ti u duši mirnoj spavaš
Srcu drhtaj produžavaš
Nek oluje sve poruše
Ognjište si jedne duše
Tinjaš nežno neizbežno
Ti led topiš
Muku hladiš
Neka puca nek se ruši
Miran budi i pevuši
Osmeh sjajan poigrava
Duša jedna mirno spava
Pokrivka je ona tvoja
Miris dunje tu se širi
Da te čuva i umiri
Neka besni i nek ludi
Ovaj svet uzaludni.
Дан: 12. јануар 2024.
NOĆAS – Vesna Đukanović
NOĆAS
noćas mi ne pričaj tiho
nisam spremna za meke reči
ne puštaj note setne
i ne teraj mi suze na oči
noćas ne traži u mojim očima njene
bajke zadrži duboko u džepu
dok stojimo pod vedrim nebom
i ne moli za oproštaj
noćas dok zvezde na nebu mimohod prave
i utiru put duši mojoj
stavi ruku na moje rame
zagrli me na tren i ćuti
Настави са читањем “NOĆAS – Vesna Đukanović”
Константа, Жељко Стевановић
Константа
Када бих дуги поклонио нешто од твојих боја,
Би ли сачувала скромност детета
Са улица сеоских, прашњавих,
Твој додир преосетљив за чело небеско
И овај свет нестални, данашњи,
Да ли би остала своја за вечност
И за овај трен достојна,
Моја?
Када би одузела себи мало од осмеха
И дала на чување мом имену заборављеном
На врховима старих градских кровова,
Да ли би отишле оне чулне слике
Нашег времена остављеног,
А да ми остане само једна,
Твоја?
У налету топова што звече
И фарбају земљу црвеним сузама,
Твоје су очи сјајне од надања
За дечји осмех и нова рађања.
Да ли би у обрисима градских тргова
Слутила мирисе дивљине,
И поклонила љубав мојим уснулим парковима,
А да остане непромењена у сећању,
Недоречена у прстима,
Своја?
Tihoj i tišini
Ostaće li tiho Sanja (akrostih)
Opet tu… Taman pred gungulu, il’ ’pred njene duše.
Spori koraci da l’ su, dok je još daleko mis’o,
Tad muljanje Morfeja k’o oset teče ’pod guše;
Al’ su življi dusi, stigavši gde se uzdah dis’o,
Ćutke produljuju, i dalje kade, sebe suše.
Eto, to su ere, i svaka steže njene duše.
Lunja misao, sve do Ideja, čini se, stiže,
I posvud’ hodi, sve dok je ne gleda oka pogled;
Tada, barem moj časnik od onamo siđe bliže,
I dok se biće stapa u taj mirni, tihi dogled,
Hitro priču prateći, od misli pitanje stiže:
Ostaće li tiho? Mora li tako tiho biti?
Sinuće li očitost, stih li će tada beknuti,
A što reč senči, hoće li se tada ’pak pobiti,
Njenog ramena radi hoće li biće kleknuti?
A ovde bitno, u Slovima što liju će biti.
ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало
ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ
Са вечношћу вино спаја: љубав, брда и равнице,
спокој, стрепњу и надања, сунце, кишу и ветрове,
и боеме распеване и познате кафанице.
Спаја вино обичаје и боемске драге снове,
и нас двоје вино споји, две младости насмејане,
па у срећи пола века с њом уз вино трошим дане.
У заносу слатке чежње нисмо могли љубав крити,
па се тихо искрадосмо, скривао нас чокот зрео,
много ноћи сав у трансу, нисам прест’о сласти пити.
Љубио јој медне усне, у вечну се љубав клео,
а она се само смеши, смех јој беше пун милина,
опила ме пољупцима к’о дечака чаша вина.
Стиховима шпалир сликам виноградом док шеврда
и гроздове отежале, у љубави што се плоде,
и пролећна јутра рана, таласаста драга брда,
и боеме распеване, што пред зору кући ходе.
И казујем свету целом, зашто наша вина вреде,
јер их моме босоноге из гроздова сочних цеде.
Настави са читањем “ВИНО СПАЈА СВЕ ЛЕПОТЕ – Јован Н. Бундало”
SUTRA DA SRETNEM TEBE – Ljubica Pejić – Kuzmanović
SUTRA DA SRETNEM TEBE
Niko nije lepše,
od tebe pesme pisao,
kosu sa lica sklanjao
ni takav osmeh nosio.
Zbog tebe svi su patili
a ja sam za tebe disao!
Sutra da sretnem tebe,
ja bih se opet zanosio.
Nikad ti nisam rekao,
visoko ti si stajala
a ja sam samo padao.
Mladost je kratko trajala…
Настави са читањем “SUTRA DA SRETNEM TEBE – Ljubica Pejić – Kuzmanović”