Prolećni dan jeseni progutan

 

 

Vidim ljude smlaćene i čudne

Izgubljene u sivilu dana

Koračaju teškim koracima

Ka suncu iz prošlih dana

Pogled tvoj, stranče, gubim

Misli su ti sad daleko

Skrivaju se iza maske dana

Vrati mi se, Nigde nije svetlo

 

I moj se pogled skrio

Ne znam kamo se uputio

Vratimo se jedno k drugom

Prijateljstvo da obistinimo 

 

Gutaju te misli i davni bliski

Ljudi izgubljeni, skriveni u tebi

Uspomene drage u sivilu dana

Ne bude svetlo, odnosi ih tama

Čekaću te dragi

Čekaću te, dragi, kad senka preplavi grad

Na uglu ulice u jesenjoj noći strepeću od tvog koraka.

Čekaću te, dragi, dok nebo suze lije

Iza leđa ti meni, tada, nečujno priđi.

 

Evo, već treća jesen kako stojim,

Oblačno nebo puteve mi skriva

Ne da mesecu da prozbori,

Da te dovede da ti kažem da te volim.

 

Čekaću te, dragi, još noći ove,

Da dođeš i šakama prekriješ mi obraze mokre,

Očima tamnim poput senke što prati,

Pogledaj me i sve nevolje u meni skrati  .

 

Čekaću te, dragi, da mi ruke zgreješ,

Usne tople prisloniš na moje,

Da me rukama snažnim odbraniš od svega,

Onog zlog, što oko nas vreba.

 

Čekaću te i kada kiša stane,

Kada sunce izviri sa istoka,

I kada rosa preplavi jesenje grane,

Čekaću ted dok jutro u potpunosti ne svane.

 

U dugom kaputu pokislom od sinoćne kiše,

S licem pognutim i korakom teškim

Ja ću, dragi, otići. Otići iz ovog tmurnog grada,

Kraj tebe moje mesto vise nije.

 

Pronadji se

Udahni duboko i sklopi oči,

Pusti nek’ Dunav te vodi,

Talasaj mirno opušten na vodi,

Ukrštenih prstiju oseti moj dodir.

 

Proviri sada i videćeš svet

Onakav kakav treba biti.

Tu, skriven od ljudi, otvorenog neba,

Čuj šapat šume, šta ti to govori?

 

Baci pogled u desno, nek se pogledi sretnu,

Srca zatrepere, pustimo im gram – dva

Sreće što misliš da ne postoji. Tu je.

Nije vir sve što primetiš u vodi.

 

Osluškujem svaku notu koju puštaš

Dok posmatraš brod što daljinom plovi,

Ispred nogu talas žubori, pod limom

Čamca čiji vlasnik ne postoji.

 

Željna sam tebe, priznajem tiho.

Želim te kraj sebe, koliko i ovaj trenutak,

I vodu i vetar što igra se tvojim mirisom,

Da si mi tu, sa tobom ne postojim.

Prašina

Kada bih ti rekla šta mi leži na duši

Zgrčilo bi se nebo, progutalo bol

Rasprštalo po zavičaju celom svu slutnju

Svu težnju i tugu iz dubine srca mog

 

Zato ćutim. Pričam ti o osmesima retkih ljudi

O sreći koju čupam iz sveta, monotonog i tupog

O onome što nekada činilo te srećnim

Dok si bio rob ropstva kojem služim

 

Guši li te zemlja? Kost po kost stiska

Tako teška, maljem zamahnuta, boli li?

Čuješ li rec, bilo koju dok ti pričam

Dopire li vetar do mesta gde ti duša sniva

 

Zato ćutim. Podamnom skelet, a sećam se hoda

Koraka teškog pod kojim zemlja zaleluja

Ista ona koju sada gutaš, ista prašina pršti

Živi retko, a svi smo pomalo mrtvi

 

Kada bih ti rekla šta mi leži na duši

Ubila bih iskru deteta što senku ti prati

Ne bi bilo vise ruže, očevog cveta

Tog malog princa što pati za rukama jakim

 

Zato sedim pred tobom, tako slabašna

I ne znam za bolje, sem da ćutim.

 

 

Uoči Božića neznanog li momčića – Kristina Radisavljević

Tamo negde na minus dvadeset i šest
Uz gitaru, harmoniku i svirače
Ugledah oči tamne poput vina
Dok je sat otkucavao dvanaest

U pogledu tihom
Poput noći koja tišti
Ugledah svoje oči
U Božićnoj idili

Čuješ li srce moje
Lupa u ritmu tamburice?
Stegni me najjače što možeš
Zagrljajem oteraj jutro što sviće

Iz usta tvojih naviru reči slatke
Ne prestaj da pričaš
Pritisak mi nagruvaj još jače
Dodaj  bokalče belog vina

Naša srca dva zrače
Poput badnjaka što gori
Ko bi rekao da ću sa neznancem
Poželeti tako jako da volim

Da li je slučajnost ili znak 
Da te sretnem na ovaj sveti dan
Da u tvom zagrljaju se topim
Da želiš da te volim, da me voliš
Настави са читањем “Uoči Božića neznanog li momčića – Kristina Radisavljević”