Изгубљен на путу до наде,
као ткач снова, гласом прошлости,
бојим сећања на једно лице од пепела.
Филигранске успомене на обећање среће.
Више се не враћам на праг усана,
тај светли трачак таме, као угарак осмеха.
Прашина што са снова пада је облак
боје коже, да бих могао да живим
у сенци дуге на твом лицу.
Неугашена је жеђ за љубављу
у царству немоћи – Музеју меланхолије.
Кротитељ сенки открива самоћу плесом
са духовима. Тако мртви воле.
Музика једног живота је блуз
за лузера, тиши од воде.
Заћутала је река звана време.
Неће стизати писма с краја света,
док се све не збуде у повести тишине.
Дан: 7. јануар 2024.
ЈАСНОЋА – Љубодраг Обрадовић
ЈАСНОЋА
Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.
Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
у царства непознатих страхота,
туђом руком вођен.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мole,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.
Настави са читањем “ЈАСНОЋА – Љубодраг Обрадовић”