Добродошли!
Милица Томић, Београд
НЕСТАЈАЊЕ
Имам две чаше
У просторији која није наша
Једну за њега,
Другу за моју бол.
Остављам траг усана на чаши
која ме уместо вољеног љуби
и често зна да уплаши
сенком душе која се губи.
Та ми сенка не да мира
па ми вина не буде доста.
Оно клизи, груди ми дира,
те на тренутке постанем проста.
Пролазе дани, од њега ни трага,
а све је лепше вино наше…
можда ја нисам његова драга,
а можда ни не постоје две чаше.
Настави са читањем “НЕСТАЈАЊЕ – Милица Томић”
Могао бих да пишем о љубави
какву ни руски романи немају –
од које би се постидели и Ана
Карењина и Вронски и Толстој.
О љубави прошлога века, Лоло,
која би у теби пробудила љубав.
Могао бих је у своје руке ставити,
у љубави те сакрити и чувати од
времена твоју н е в и н о с т.
И самог себе прогласити кривим,
ја не умирем за тобом,
ја за тобом ж и в и м.
Настави са читањем “МОГАО БИХ… – Душан Стојковић”
Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.
Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.
Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.
Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.
Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.
Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.
Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.
Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.
Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.
Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.
Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.
То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.
Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.
Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.
Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.
То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.
Данас бих могла
да се сакријем
и ћутим у тишини,
и знам да не би
постигла ништа,
ко би приметио
да ме нема,
стари мачак
и његова здела.
Данас бих могла
да кажем да волим,
цео свет и не бих
постигла ништа,
зар неком треба моја љубав
презрела , стара и сама,
без наде у ново сутра,
прошли су дани
младости и среће.
Данас бих могла
само себе да волим
и купим сладолед са дршком,
са децом да се играм,
бицикл да возим стазама новим,
и знам не би постигла ништа,
не знам да направим чудо,
и одем на другу планету,
и постанем робот без срца.