Дан: 24. јануар 2024.

Svaki dan je izvjesno da pada noć
A ovog doba godine i prilično rano
Kao da izvire iz svakog budžaka
kan krene, vere se u prozore, visi iz oblaka
uvlači ti se u kosti, navlači ti se na oči
i koliko kod da se boriš nisi jači od noći

i misli se nekako zamrače
sve što bilo je jasno negdje umače
i pitaš se šta li se sve krije iza ove crne zavjese
koga sve može da proguta ova neman
gdje sve ne može da te odnese
ako te samo tmina ponese

kroz prozor crno, baš ni zrno svjetlosti,
ni najmanja zvijezda da zatreperi
isključen tv, kao da je pregorio od poslednjih tužnih vijesti
ni ona mala lampica ne svijetli
možda je nestalo struje, i čudan neki vjetar puše
da ostaneš bez daha, da ostaneš bez dude

Pa si kažeš budi optimista,
sinoć je noć bila ista,
i eto te još si tu

pa si kažeš, hajde ne budi dijete
svijetlo je sa druge strane planete

U polumraku sobe, u polusnu

ja te polusetnim glasom dozivam.

Do pola te vidim, od pola sam na dnu

i pola tri je, tad se niko ne skriva.

 

Do pola te volim onda kada odeš,

a kada si tu ja cela sam.

I ni sama ne znam da li sam svesna

zašto te do pola osećam.

 

Polučujni tonovi tvoga glasa

unose nemir u moj polovni mir.

Govoriš kako nam nema spasa,

upoznajem sopstvenih misli vir.

 

Od pola te puštam, do pola se borim,

samo sam na pola ja uvek ja.

Pokušavam za sebe tebe da stvorim,

dok svetlost u mraku samo napola sja.

 

U polumraku sobe, u polusnu,

ja te polusetnim glasom dozivam.

Do pola te vidim, od pola sam na dnu

i pola šest je, tad se niko ne skriva.