Рођени, ко вас слага кад рече
да иза вас је армија цела,
да браћа крећу с’ брда, из села?
Да Срби више неће да клече?
Падосте храбро, без трунке страха
на лађи која к’ увиру плови,
сви устрељени к’о голубови
од родословног пушчаног праха?
Цвеће и свеће над вечном раком,
опело тужно и чемерике,
мирис тамјана, обиље клике.
Само нас смрти окупе тако!
Само три дана за „оченаше”,
три дана туге за сузе лажне!
Да л’ с то вијоре мараме влажне,
или се беле заставе наше?
Ми нисмо браћа! Косово зове,
ал’ наше срце више не плами?
Ми пландујемо у полутами,
славимо туђе године нове?
А „они тамо” што мртве броје
обесправљени, тужни и клети,
што су „на Крсту”, сви разапети,
остају, неће да их се боје!
Србин је тамо где су му раке
ил’ збег је њему судбина худа?
Ил’ међу нама пребива „јуда”,
што мења душе за сребрњаке?
