Слово о судби

Олујама и ветровима шибано
иступи пред нас, у црној ризи,
лице пустињака.
Бројаницу међу прстима пребира.
Подиже руке, тајац,
а он, загрме:

Дошао је браћо моја,
час посезања за истином.
Зло се нама Србљима спрема
Упиљило се у нас урокљиво око
злосреће и неправде .
Такав нас белај трефи.
Под стег српства окупљени,
везани за жртвеник судбе
као усамљено молитвено дрво,
потомци смо врлих и порочних,
силних и неумољивих,
јуначних и милосрдних.

Покорних само пред Господом!

Јер барјак је част и слава!

Бог је, браћо, највећа сила
која кажњава и прашта.
Још једном искушава нашу верност.
Крст следите,
душмани од њега страхују.
Само поган заборавља свога Бога,
а они за Бога не знају.

И мисао једну на уму да имате,
овде су у питању слобода и „част“.

Своје животе треба да дамо
за част мајке.
На њеним груд`ма никосмо.
Образ Србије мора да остане
светао и неукаљан,
као млеко којим нас је одхранила.

Наш пут у историју је само један,
пут крви, смрти и огња.
Пут наде, истине и правде,
чојства и јунаштва.

Судбина нам је трнов венац наменила.
Смрт нас је целивала у чело.
Са овог пута нема одступања,
нема назад!
Само чисте душе одлазе у небеску Србију
тамо где су милиони српских мученика.
путем части небеског отечества.
На устима Господњим,
спокој им је вечан!

И зато браћо у бој,
у вечну славу!

И ништа под капом небеском
није било тако истинито
као сузе ратника.
Људи су чудно звериње.
Полете шајкаче као `тице.
и поклич одјекну :
Урааааа!!!

Светлост прошлости

Време за моју приповест истиче.
И испосничко тело и вековање су на концу.
Посежем за пером.
Вапај моје немирне сени у црној ризи
црне судбе ниже отрован ђердан речи.
Над данима ђаволи су застор навукли.

„Погни главу“, налаже живот,
„Клекни на колена и погни главу!“
Само Бог познаје и храброст и илузију пркоса.
Болујем од жудње за заборавом.
Стид ме терета под којим се погурих.

Одјекују ми груди од пустоте.
Пратећи немир игроказа ветрова и знамења
горућег трептаја била, окасних.
У жељи да озорим затичем душу у несмирају.
Можда сам проћердао своје снове.

Смотрим, самоћа се до бескраја простире.
Срца сумрачје коначиште тражи
у вилајету, тамнијем од сваке злосреће.
Осећам кривњу док крчим пут грехова.
Руке свити око свог посрнућа
у тмушним временима право је благодарје

Зборе мудраци да је слепа нит судбине.
Вазда ми патња садруг док у празној соби бдим.
Скривамо се кад скривимо.
Кајање није жеља да се пропуштено врати.
већ увиђање да је све свршено.
Изнова дишем кроз успомена прозор.

„Светлост неких звезда стиже до нас
тек када се угасе.
Сада ме посећује та светлост прошлости“.
Њен осмех беше ми обданица.
Хоће ли жишка мог немира једнога дана доћи до ње?


(према мотивима романа Александре Михајловић – „Кроз прстохват цимета“)

Птице и небо

У вилајет стигох са анђелима,
срећан под њиховим крилом,
у средиште свог света.

Прођоше дани,
у менама година нестају месеци.
Oкрунише се деценије и векови
а мене, путника у времену,
прогоне душе.

Светлост памтим као пожутели лист сећања,
док сенку греха на плећима носим.

Ноћ је време за грађење кула од снова
и огртач грешника.
Самоћа је бег од прошлости.
Умирем у свечаној тишини.
Омађијан сазвежђем чуда,
изумитељ и чудотворац речи,
срму стиха везем у нити песме.

Птице туге лете над мојом главом,
не дам да свију гнездо у мојој коси.
Када линија среће догори – златни траг зоре,
упалим луч – врелу зеницу сунца.

И гле, над нама бди плаветно небо.
Из ризнице срца у чезнућу
јој руке пружам. ОНА је мисао
и жеља, моја нимфа, можда обала?
Како да стигнем до њених усана?

Оловни војник

Заиграј уз виолину која јеца.
Своју лепоту заталасај уз звуке који пламте.
Још једном, опиј ме.
Играј, до краја љубави!

Док кришом гледам твоју лепоту
кад нема сведока
пусти да осетим како се крећеш,
под мојим уздрхталим прстима.
Покажи ми, да знам, где су границе
које се не смеју прећи.
О, играј са мном до краја љубави!

Играј нежно, као да ме милујеш,
рукама сањаним у самоћи,
одавде до вечности.
Нас двоје под кишобраном љубави
до краја ноћи без краја.
Играј, балерино, у мом наручју,
док пољупци пљуште
као пролећне кише.

Додирни ме руком судбине
и играј занесена у загрљају.
Са овог небеског длана буди звезда,
док моје оловно срце гори.
Играј, до краја љубави!

ХУДИ ВЕК

Неко застрашујуће НОВО ДОБА се помаља
и мути нам снове. Ово доба нема име.
Не разазнају се глагоља и писмена
зачећа његова и конца.

Место је, СВЕТ овај, брука и бестиђа.
Мрачни ходници и тамнице бескрајне.
На трагу крвника изникла непочинства.

Ваздух засићен задахом смрти и распадања.
Тишина сабласно испушта свој језив крик,
као јека одзвања врисак жена полуделих од ужаса.

Бескрајно далеки прозрачни хоризонти нестају
као да означавају крај света у срцу таме.
Дечје сузе као роса на челу самртника.

Окачено о рог, тиња кандило Месеца.
Црње не може бити ни проклетство!
У славу неба авети зверства круже светом.

У потрази за прошлошћу, у бунило,
худи век је давно упокојен.

ГЛАС НОСТАЛГИЈЕ

Болујем од чежње за завичајем,
последњим уточиштем за моја бекства.
У ноћи корака, раскршћа путева
су места тражења опроштаја.

У загрљају обале родне,
чобанче – месец где чуваше стада,
рођено село моје сад спава.
Крваво небо као жива рана,
над њим.
Кроз честаре и пусте сокаке,
тугују ветрови, уз звуке фруле.

Кунем се, да бол бехара и опија
као сетан мирис дуња,
и као да петли поју, јеца прохујало доба.
У авлији пуцкета ломача сећања.
Ни жеља, ни сећање на љубав,
у пепелу је бол и време ћутања.
Нестајем у бездану заборава.

Роморе кише у очима моје мајке,
заточене између заласка сунца
и праскозорја, уз светлост свеће,
миро кандила и кућног свеца.

Самоћа је усидрена између зидова
наше старе куће. Да ногом ступи
на басамаке, НИКОГ, да изађе на доксат
ко да ме чека, да се вратим СЕБИ,
и да ми каже: „Добро дошао, сине!
Срећне су очи када те виде!“

БДЕЊЕ

Загледам ли се у себе наћи ћу тишину
Тишина је сестра самоће.
Пред огледалом, као пред дрветом
познања добра и зла,
као пустиња, немам чак ни сенку.

У којој соби или гробу још увек спавам?
Окруних над смрћу бели љиљан
свог ћутања и бола.
Ни трунке радости у овом повратку нема,
док бдим над својим властитим сном.
Шта вреди што ништа заборавио нисам?

Морам да измерим на кантару читав живот,
зло и добро које сам починио,
успехе и промашаје, опроштаје и кривицу.
Да тражим више, не смем,
да дам, немам шта.

Мој кукавичлук пружа судбини
последњу прилику да устукне.
Кажу да се једино планине не срећу,
а лађа на коју се нисам укрцао,
то је лађа мог путовања.
Црно је сунце будућности!

Само једна жалост застаје за трен
на прагу моје душе, погледа ме
и прође, смешећи се….

ПРОМЕТЕЈ

Никога немам,
никог, на свету целом,
док мислим на далеке дане
од којих су остале само сени.

Као суза низ образ града,
тече река.
Као прозирна вода са кладенца,
кроз коју се назире дно моје душе

Кaо Прометеј на небу голом,
распет сам.
Јецају музе док звезде уздишу,
грли ме облак, громови њиште.

Као из цркве,
из груди ми јече звона.
Кроз крик мисли плачу речи,
док отимам те од тишине.

Хватач снова

Гавран крилом, небо плаво,
кад загрли ноћ,
ја се испнем на чардак,
ни на небу ни на земљи
и окачим крњ месец.
Око њега мноштво звезда
и два, три перца галаксија.

Одмакнем се мало, испружим руку,
подигнем палац,
све одмерим зналачки, и…
Та – да! Мој лични хватач за снове.

Е, сад могу да починем и чекам.

Иза капија немих усана,
остају закључане мисли
а поглед, иза капака, сакривен.

Мислио сам да познајем усамљеност.

На источном небу светлост се јави
и расипа се по мени као киша.
Тек да наслутим дубину жеђи,
неугасивом жудњом опијен,
сањам ТЕБЕ.

Време пролази немерљиво.
Као дрво, које је добило педесет
годова у једној години,
будим се сед,
у наручју ливадских трава.
Старији за још један сан
и сто година самоће.

ПЕСМА МЕСЕЦА ЈУЛА 2024 по избору Љиљане Тамбурић

ЧОВЕК ОД СЛАМЕ
Жељко Поштић

Млечним путем вођен у ноћ,
трњем звезда корачам,
у локви црвеног месеца,
тражећи твој драги лик.
Трагом сопственог бола,
тетурам, п`јан и чемеран.

На тамној страни мене је Залив дуге.
У њему расту једини сунцокрети
који криве вратове окрећући се
светлости и топлом сјају твојих очију.

Овај ход по мукама има ли краја?
Можда би, мој пакао на небу
пред твојим вратима,
да ходам на рукама,
молио опроштај од раја.

Можда би могли да голицамо
травке табанима док се загрљени
смејемо у лице свему
што смо оставили иза нас.

Све би могуће било
да ниси жар птица,
а ја човек од сламе.