Звон срца

Сазвежђа на Млечном путу и месец
налик су на бегунце,
што држећи се за руке нестају из града.

У једном осмеху је скривена срећа.
док на јастуку изгрева Сунце,
лете ти одбегле мисли Божјега раба.

Јате се речи у звону срца подно свода
светог небеског храма.
Причешћем из путира суза
молитви благодарења веран остах.

Судба је хтела да будеш муза,
моја, да теби певам са овог крста
Света да будеш извор вода,
и вино. Душу да блажиш утехама.

Са крста

Крвника траг је небо,
док на заоду умире
Сунце у мом срцу
прободеном мачем.

Са овог крста се боље види,
ако се човек, у себе,
као у недохватну даљину,
добрано загледа.

Омрзнуше ме,
а једном ће ме поново волети.
Кап отрова на усни
и пољубац Јуде, праштам.

Победе славим,
над сумњом и грехом.
Са венцем трња, исмејан,
ал` непокоран јачем.

Љубљен бити, него не волети
није поднети лакше.
Моје сузе видети неће
ни знати да над њима плачем.

Љубав све верује и
свему се нада.
Моја љубав никада не престаје.

Легенда о плачу

Изгубљен на путу до наде,
као ткач снова, гласом прошлости,
бојим сећања на једно лице од пепела.

Филигранске успомене на обећање среће.

Више се не враћам на праг усана,
тај светли трачак таме, као угарак осмеха.
Прашина што са снова пада је облак
боје коже, да бих могао да живим
у сенци дуге на твом лицу.

Неугашена је жеђ за љубављу
у царству немоћи – Музеју меланхолије.
Кротитељ сенки открива самоћу плесом
са духовима. Тако мртви воле.

Музика једног живота је блуз
за лузера, тиши од воде.
Заћутала је река звана време.
Неће стизати писма с краја света,
док се све не збуде у повести тишине.


Први грех

На реч ватра, невини свет
у очима звери се огледну
и сан праведника заувек неста
у жудњи за плодом спознаје.

Ево, ђавоља капијо!
Поверова у речи клеветника
жено, а у реч Господа посумња.
О, греха над гресима!

Тврдо је срце земље,
а ти први њен плод.
Из праха, Адаме, ниче,
и вратићеш се у шаку праха.

Помраченог ума у лудост
и безумље, мудрост ти утонула
Куд завет Богу погази, црни Адаме?
те ти срце, падом у грех, потамни.

И сну о вечном животу је дошао крај.

У врт Еденски повратка нема
спасења нема, ни књига чуда.
На капији раја херувими
и мач пламени на вечној стражи.

Рука

Жарко мој – Сунце моје!
Све је као у најцрњем сну.
Проклет био сан и дан у који усних.

Врисак, ја у пољу,
глас о погибији.
Лице изгребала, чупа косу.
Сирота твоја мати,
у груди се буса и запева.

Пратила ме на црн пут,
са кога не желех да се вратим.
Да те нађем и кући доведем.
да те оплаче и са`рани.

Волове у јарам, па друм под опанке.
Рудоња и Јаблан, ко да пут знају,
доведоше ме у Срем.
У тој раки, до које, као у магновењу,
дођо`, усуда прстом вођен,
њи` три`ест, у три реда
поређани и затрпани.

Угледам у трећем реду,
на чарапама шара,
коју ми показа мати, иста.
Зелену кошуљу у којој си пошао у војну.
У малом џепу пронађо` слике,
писма и ситнице.
Руку ти милујем. „Руко моја!“
Па је љубим. „Рано моја!“

Одлучене душе, од Бога милост иштем
док успомене из мене вриште.
Псујем и небо, што ми те дало,
и земљу што ми те узе,
и ситну проју уз коју стаса.
Псујем, али без гласа.

Ето мене Жаре,
да ми, сине, не будеш сам.

У вајату ме нашли.
Обешеног.
Од туге.

ДИВАН

– Вратио се са пензионерског крстарења
– пијаца, лекар, кафана.
Само не баш тим редом,
знаш ти мене.
Нисам стиг`о до лекара.
Сутра.
– Чујеш ти мене?
Неко ме и позна, па малко продиваним.
Мој рецепт против самоће и старења.
Овде је постало глуво и немо,
нико нам више не свраћа,
никуда не идемо.

У бабу се претварам – само се крстим.
– Слушаш ли ти мене, стара?
– Слушај ондак.
У свето тројство, све мислим,
да ће ми прсти срасти
Као дете, свету се око себе чудим.

– Јеси ли то ти што плачеш у мени?
Та немој плакати.
– Чујеш ли ти мене?
О, Боже!
Шта оно хтедох да ти велим?
Заборавио!
– Ето, сад си ме начисто збунила.
Излапео сам, скроз.

– Сад ти је ваљда јасно.
Једном ћу да заборавим да се пробудим,
па шта ћеш ондак? Опет да плачеш?

Познате очи се смеше са фотографије.
Дрхтавом руком, са креденца узе рам
и обриса кап сузе рукавом са стакла.
– Сетићу се ја `ди сам оно стао,
а ти ћути, плачи и чекај ме.
Брзо ћу и ја.

САН О ВЕНЕРИ

Таласа пеном окруњену, дах Зефира
нанесе, обалама острва цвећа,
од шкољке чун, из кога, бисер диво, ниче.

Месечином те млечном, над синијом ока
судбине, суђаје вилинском лепотом умиле
и у косе уплеле мирисе пролећа.

За чергом срца звезданом прашином,
у потрази за руном среће,
златни остављах траг земљаним дланом.

Из сенке, подно модре крошње неба,
за ведринама тела твог, жено,
опијен песмом сирена, жудех као за ваздухом.

Пут пучине загледан, црна једра ноћи чекам,
да ми, док у бескрају нестајем, загрљен тајном,
сном о теби, очи склопe.

Достојан живота

Када уме да укроти дубок бол,
да угуши срџбу, и попут видара
прибави мелем од заборава
и датих опроштаја.

Када је искуством платио
свој дуг разочарањима и горчинама,
ненаграђеним напорима,
не занемарујући ни заседе,
ни подлости, ни издајства.

Када човек уме да жели и воли,
и има снаге да се избави путева
мрачних, на које га наводи слепа коб.

Храбрости када има да погледа у очи
свом најгорем страху и одоли охолости
и буде једнако достојанствен
и у победи и у поразу, јер зна да пораз
исто као и победа бива лековит.

Када зна да има тренутака када је свака
одлука лоша, и уме да одабере баш ону
због које ће најмање жалити.
Док ћутке, без речи кајања, минулих дана,
испраћа поворку сенки.
Човека достојан проживе свој век.

РАСПЕВАНА ПУСТИЊА

Kако ме само гризу старе самоиздаје,
са грамофона, када зајеца носталгија.
Последња искра у студеној старости.
Ова је душа и колевка и гроб,
распевана пустиња за стихове
усидрене сред самоће.

Капљице отрова размазане хартијом
као уплакано, мусаво лице неба,
биле су заточене дубоко у мени
и чекале да се појавиш са кључем.

Попут светлости ока, увек будно,
Сунце ми се смеје.
О, јеси ли жена или привиђење,
из ђердана мојих дана последњи дукат,
ил` „обол“ којим завредих да мисао
отиснем са обала бола.

Знаш да бих дао срце да један тренутак
наше будућности постане нечије предање.
Док држим те за руку, нежно као уснулу
птицу, ноћ лежи над нама и спава.
Шушти између речи шапат неугасле
љубави као дах поветарца у трави.

КРАЈПУТАШ

На замореним крилима облаци путују
да би ветри запевку однекуд донели
са далеког гробља и моје сахране.
Око кола наопаког жалостиво се тужило.

Од куће пођох, браћо, са смрћу орођен,
недођин стаза ме отуда води у судбину.
Опанак ми у блато сеоског пута запао,
овде сам пао, занавек заспао у опадају лисја.

Гробни ми камен, канда, изклесан
не може мирно крај друма у пољу
да спава. Шапате лишћа слушајући,
шмрцају на ветру прозебла страшила,
док у некој авлији певац кукурикне.

Кроз ништавило загледан, збирам душу.
Туга и слабост очи ми присени испод шајкаче.
Поноћ није откукала све нарицаљке знане,
а време за мене стоји иако сатови одбијају.

„Без Голготе нема Васкрсења“
ни за човека ни за камен, на вечној стражи.