Успомена из Врњачке Бање

Шајкачу врабац накривио, па ти намигује,
а тек што си на трг ногом крочила.
Тај дрзник је хтео и да те помилује.
Дан је остао без компаса и кормила.

Плесао је плочник са твојим потпетицама,
излози зурили у лук извијеног тела.
Пролеће, а југ је летео у сусрет птицама
Плетеница сунца ти се у косу уплела.

У венама лишћа хлорофил је лудовао,
поветарац уздисао, а грање задрхтало.
Сунцобран над нашим столом је лумповао,
док је пијано од љубоморе цвеће посртало.

Залепршала на ветру одора што те крије
Ругала се фонтана жеђи из мојих очију,
све је летело упркос закону гравитације
Свест ми се изгубила на путу за Недођију.

Сенка се моја свила крај ногу, па као маче преде
када сам збуњену главу открио у твом крилу.
Као добре виле играле се жеље, ал ти не хтеде
да уснама тачку ставиш као орден палом цивилу.

Спомен

Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.

Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.

Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.

Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.


Љубав Титана

Пред вратима Гибралтара у загрљају чемпреса
попут древног Атласа, на голој стени, испосник
На плећима да заувек носи звездана небеса
и гиздави фењер месеца као светионик

Дужином сенке тела као врба витог
одмерио је време сунчева врела хода
Самоникла у његовом сну бременитом
она је расла у огледалу неба и вода

Сред вртлога срца кола вилинскога
жуборила је ритмом била као река
Текла је ноћу од младина до уштапа
и дисања дах је била у грудима човека

Претворио је длан и облак у меко узглавље
док будила се у праску осмеха гримизних јутара
Руке му обале биле, и зрна среће дуж путање
пољубаца, којом је бежала у храм подно ребара

Очарала га песмом сирена или је била чаробница
Тишине мора продисале су буром љубоморе
У наручју таласа, суза мора поста им гробница,
на дну плавог ока Медитерана за две звезде потонуле.


Моја Одисеја

Када би крилате змајеве, чаробница Медеја,
у кочију упрегла да као грану маслине
са обала Егеја донесу са мирисом соли
и мора твоја колена од белутка

у заборављену слику старог прозора
на срцу овог заљубљеног лутка
у загрљај напуштеног гнезда
од прстију мојих као од прућа
Када би на овај длан слетела као звезда

Ношен дахом Зефира после лутања и битака
у пролеће кад ти се вратим на крилу лептира,
када би твоје тело поново било моја кућа,
да будеш мирис носталгије у цвету мојих немира
Када би могла вечно да будеш моја Итака.




Девојачка спрема

Начинише те Богови на слику своју
дарујући красотом Афродите достојном,
знатижељом детиње наивном.
Да умилном песмом ране видаш,
а храброшћу и лукавством дарива те
лепотан онај и тат – Хермес,
што ће и моју душу да испрати у Хад,
Девојачке спреме Сведарје моје,
као за казну, шкрињом опреми те

У срце лудо заљубљено ми лудост
пусти још већу и превари га
Тугом ме до дна понора очајања опи,
у пркос болу, у инат сузи
Моћнијом од било ког зла,
НАДОМ
да узалуд чезнем
за обалом твојом далеком,
Утехом лаковерних,
слатком самообманом,
том лажи над лажима,
отрова ме и остави да страдам

ПАНДОРО!



Сужњи самоће

Спремах се за опело звезданом угарку
срца што дрхти у колевци молитвених шака.
На стази жеље слутим те по кораку,
а ти гнездо изнова свијаш као гугутка
испод капака из овог пробуђеног мрака,
у који ме сан о срећи заувек утка.

Уздаси моји просе искру последње наде
као испод крова цркве под који све свете побра.
Када би за мене постала јава и из света опсена
у загрљај ми пала са сетним кишама октобра.
Да не мисли на крај, када би ова вечност могла.

У песму сам те закључао док немир ми за вратом дише.
Знаш да је у мени туга запретана, као грумен душе на јастуку,
том леглу несаница, где си, од мог погледа, осмех постајала.
А теби је свеједно што те још увек један човек сања,
и руку твоју тражи, да га у ново пролеће одведе.

Све је у времену, том музеју наше прошлости, записано.
Из напуштене тишине зјапи крик у круни од трња заборава.
На обали покајања остајемо сужњи својих самоћа.

Освета речи

Од суза осмех болнији имам,
а љубав се, знаш, лечи сузама.
Значи да љубав осмехом видам.
А ноћи су моје тугом одевене.
У поразу снова она васкрсава
док несаницу до дна испијам.

Све успомене у мени су као паучина
Туга се поново враћа за наш сто
по опроштајни загрљај и путир вина.

У својој силној и смешној страсти,
цео свој век руке пружам ка сну.
Угнездим се у стих у пепелу сванућа.
Из твоје, моја је душа пропевала
И речи ми се одласком у песму свете
а срце ми опет као празна кућа.

Брод у боци

На коленима, када се прошлост врати молитвом оплакана
и на олтар тела положи цвет немуштог бола са посветом
Tи би и сећања да ме разбаштиниш, сузама растрзана
када поведеш у коло сенке, а љубав назовеш – осветом.

Петли поју док виле у самоћи плачу, а моја болна душа јеца,
тугом када испуне, уморне очи, небески вирови и звежђе.
У маглама ноћним стихове ћу да спалим на ломачи Месеца.
Млечним путем у сусрет пођи ватреној кочији моје чежње.

Облаци бели, као локвањи модрином небесном плове
а крила анђела баш као дуга на слици моје мелахолије.
Руке нам као сидра, па ветар подсећамо на бродове
Не опирем се сну да jе у шапату загрљаја остао вео чаролије.

И не могу да кријем да имам квар на звездама и компасу,
јер брод сам у боци, а у грудима носим за тебе поруку:
“Дављеник у мору живота! предајем се последњем таласу,
а око – светионик нека ме у срце твоје врати као у луку.”

Самоћа

Никада нисам био сам.
Најчешће се дружим са самоћом, а не знам како да је насликам.
Та несаница старих ветрова је уточиште за моје спокоје.

Много је лица на моме лицу, а на свакоме туга.
Понекад наместим неколико бора у осмех.
Да укротим, не умем, сузе у којима већ пливају очи?
Самоћа није моје спасење, већ усуд и Божја казна,
а био сам спреман да верујем у чуда.

Изгубио сам сваку наду у тој самотној празнини.
Мостови су порушени, разорени путеви наших судбина,
просуте су сенке несигурности по душама нашим.
Стар сам и немоћан да бирам нове путеве,
сада само знам да су нам различити путеви до пада.

Прогутај ме тмино да умрем од непреболне самоће!
Ни Ти, која си ме обузела тако снажно,
не можеш да ме извучеш из усамљености,
јер Тебе није створила моја самоћа, већ жеља.

Срце ми крвари по животу као спомен чесма.
Скупљам одбегле мисли на језику љубави и среће,
а затим бескрајно ћутим. Тако се рађа песма!
Шапате са страница књиге сричеш.
Смешиш се тужно, као да изјављујеш саучешће
Знаш да је за Тебе у песми умро још један део мене.

Повратак

Над градом месечина тиња, а црквени звоник – чирак
Трпезом ноћи звезде се просуле као златне мрвице.
Сенку ти нежну пусте улице испратиле на починак
Сузе су росом кануле на твоје усне, ружи на латице.

Бродоломник и утопљеник после љубави к`о после потопа
Барку, ја – древни Ноје, градио сам за снове од нада.
Дуж твојих обала палио свице да те се моје тело докопа
сав мој свет да би могла да будеш, и једини путник и посада.

Када у око небесно закорачим као у собу за праштање,
све маске падну и нестану сенке што скриваше нам лица
Уплетен сам у свилу косе као марионета у пауково ткање,
а у грудима ми се као у гробу настанила кривица

Где ноћас спава љубав? Коме је сан исповедаоница?
Без речи утехе, претворио сам из грла пој у врисак
Из напуштеног гнезда молитве лете у јатима снохватица
на згаришту љубави сам сам у диму окамењени ожиљак