Ругалица љубави


Прстење симболише ланце,
за снове окове – карике бола
Чаробна реч „да“, везаће странце
што гледају се преко стола

Тумарање слепог по туђем телу
додири су, а нежност значе
Бисере суза и усну врелу
љуби и када не знаш зашто плаче

А целови су издаја себе
На уснама остаје Јудин знак
Од трња љубави сплетох за тебе
мирисну круну и вео лак

Загрљај је животна коб
рашири руке Погледај сен
Стигнеш ли срећу постајеш роб
и све до смрти носиш крст њен

Љубав је душо пепео ватре
Исконски од самоће страх
временом што срца нам сатре
и смрви сне у пепео и прах

Visits: 47
Today: 6
Total: 361330

Повратак – Жељко Поштић

Давно, угашени сузама моје мајке
једино наши прозори не светле,
док озвездало село, ко из бајке,
чека на зору и прве петле

У прах и пепео огњиште згасло,
опустелом дому затро се праг
и увео венац ђурђевданског цвећа
На поду срча – последњег пијанства траг,
а болну душу и ову кућу,
одкад те нема, није походила срећа

И нема више, пољубаца кише,
ни осмеха – Сунца,
ни ведрине из твог ока
Испуцало ми срце ко земља,
а било је, уз мало љубави
човек из њег да роди

Самоћа ми оста једини друг
Путеви моји трњем су посути,
док те тражих у осмеху других жена
Песмом о теби, ето затварам круг,
јер сваки стих и суза о теби ћути
и не живи се, већ мре од успомена

Visits: 60
Today: 3
Total: 361330

Бајка о љубави – Жељко Поштић

Да не знам сенка самоће какве је боје
ноћима сам се, лажно, на уштап заклео
Ни глас, ни очи друге за мене не постоје
Тебе ћу волети, ко што сам волео 

Изнад мог пута два сунца горе
Твојим ме очима то звезде гледају
Васиона ће да експлодира од љубоморе
и да се расплине у сопственом бескрају 

Док срце бунца, ја сричем риме
Као облак некада сам у себи плакао
Страхују снови од болне истине
у рај се стиже путем кроз пакао
Настави са читањем “Бајка о љубави – Жељко Поштић”

Visits: 1119
Today: 8
Total: 361330