Повратак

Над градом месечина тиња, а црквени звоник – чирак
Трпезом ноћи звезде се просуле као златне мрвице.
Сенку ти нежну пусте улице испратиле на починак
Сузе су росом кануле на твоје усне, ружи на латице.

Бродоломник и утопљеник после љубави к`о после потопа
Барку, ја – древни Ноје, градио сам за снове од нада.
Дуж твојих обала палио свице да те се моје тело докопа
сав мој свет да би могла да будеш, и једини путник и посада.

Када у око небесно закорачим као у собу за праштање,
све маске падну и нестану сенке што скриваше нам лица
Уплетен сам у свилу косе као марионета у пауково ткање,
а у грудима ми се као у гробу настанила кривица

Где ноћас спава љубав? Коме је сан исповедаоница?
Без речи утехе, претворио сам из грла пој у врисак
Из напуштеног гнезда молитве лете у јатима снохватица
на згаришту љубави сам сам у диму окамењени ожиљак

Сто година самоће

Од искона из дубине свемира, са вером и надом
очију сазвежђа, да их откријем чекају на ме.
Именом твојим да их назовем заклео се. Месецу младом
траг стопа у окамењеном срцу остављам у аманет.
Хоће ли перо пронаћи риму да опише ово знамење?
О теби туго, песме су моје, друго име за старење.

Проклетство горчине ћутања прати ме као коб
кроз живот претворен у сто година самоће
Из мора Тишине пропињу се таласи гордости
загрљени обалама поклекле риме. А ја одбегли роб,
у паклу љубави, небу се молим да ми опрости
што кушах са усана твојих забрањено воће.

Куца ли то прошлост на моје прозоре сузама кише
када потеку белином хартије уздрхтале сенке осећања?
Са душе, тајно, скупићу мрвице снаге да волим за обоје.
О овом болу, једина моја, неће имати ко да пише.
О чежњи из зачараног круга бурме са нашег венчања,
тим венцем увеле среће, још китим наручје твоје.

Писмо брату

Бато мој,
Све хоћу да се борим,
а не могу да уздржим сузе
Јао моје туге за братом!
Како је тешко кад свој за свога не зна!?
Време и догађаји тако су метули брану између нас.

Сећам се нечега што је било, из детињства
Безброј малих успомена на мах се јаве,
па и`чезну. Сећања нестају као живот
и осипају се као изгубљена срећа,
а живот се претворио у бескрајну молитву,
у вечно ћутање и тражење мира.
Трошан је пут наде клонуле душе

Oво уклето племе своје вериге воли
и своју патњу диже у небеса
Свака стопа ове земље је једно бојно поље
Земља – споменик, борбе очајне и дуге
Земља подвига у поразу

Ви сте страдалници у боју
нас овде убијају на спавању. Сан нам краду,
а не знају да то одавно нису снови
већ најгори кошмари
Повађени су многи прагови, угашена огњишта.
Замандаљена или разваљена врата.
Србија је преполовљена.
Сва се у несрећу завила.

Ово је време жена, плача удовица.
Нарицање је једина песма која се чује.
Црне мараме се не скидају.
Мати и ја, као две женске туге.
Од жалости никада се не огледамо у огледало
стрепимо од слутњи шта ћемо у њему видети.

Све је ове године добро понело
биће и вина и ракије, жеђ да ти угаси
и да има ко да пије.
Жито смо оврли, биће и леба
само да се вратиш,
па да ти сеја умеси погачу
већу од твоје највеће глади.

Кад узмогнеш, пиши, не часи ни часа.
Одагнај стрепње и црне мисли
злослутнице и обрадуј нас.
У вери и нади у скори сусрет
прими моје поздраве. Твоја сеја.

Војниково писмо сестри

Мила моја сејо,

мисли су ми као река крви
што `но тече тамо где сам рођен,
У црно се земља заодела
Ова војна биће кобна веле
Кућу ваља очувати бојем.

Дорасло је што нејако било,
Осилило што имало снаге,
Покајник сам греха прадедовских
док будућност у недрима носим

Праштај земљо, мајко, сестро
што на живот и не мислим више
Срећу српску у наручју држим,
небо сјајно пуно ведре наде

Ноћ је црна, војнички копоран
а гора је к`о издајство мрачна,
Играчка је вера Невернику
Ја крст носим – не плашим се сејо
Лоша вера куне, добра – благосиља!

Ко да ово очима погледа?!
Српском сузом орошена поља
Српском крвљу окупану земљу,.
А кад суза радости да кане?!

Жедан сам ти вина, а гладан до неба
олистала гора, а жито је влатало
и да ове ране завидамо, биће леба
Гладан био, гладан остарио!

Сањам тебе у сред кола, селе!

Молим опет, чим добијеш карту
узврати ми макар које слово
да ми писмо донесе радости
што сте здраво мада скупа нисмо

Уз поздраве пуне братске љубави
да си ми ЗДРАВО!

НОСТАЛГИЈА

Пијан као да посрћем за неверним пером,
под руку с тугом, дозивам слова на неме странице.
Отровом речи, ћутање срца издадох лелеком,
у оку твом самоћом у сну окован на дну тамнице.

Мапе коже свлачим и бацам у чељуст немира.
Звездану прашину претварам у змијски свлак.
Страхом загрљен, ослушнем тишину свемира,
док из тескобе своје собе у исконски тонем мрак.

Сред тужне пучине препуне чаше, таласом носталгије
са осмехом ми се прикрадеш, а ја остајем разоружан.
Опомињу ме обале да све си даље, ал` ето ти чаролије
– кад у песмама те спомињем као да глас твој слушам.

Са фотографије, као месечар, наших се лица сећам.
На трагу прошлости чекам те још на истој цести,
а кад се успомена напијем увек ти свечано обећам
да моја душа више не станује на познатој адреси.

Покора

Пред дверима Неба на капке Свевидећег куцам,
руком првог човека, протераног из раја,
горке молитве покору као хлеб насушни кушам.
Којим добром грехе да искупим у оку бескраја?

Дланове је склопила к`о покров – мараме црне,
а косе – гнездо гуја, у тамни вилајет сплела.
Док задушна свећа сунца крваво трне,
на крсту срца њена ме љубав разапела.

Од сјаја недохватних небеса се скривам
у сенци крошње њених трепавица.
Она карневал сенки у чудесној игри снива.
Звезда бих да будем и тајна у понору зеница.

Праскозорје ноћ у расцвату сунца топи.
Пијане чежње моје су ругалице срећи.
Још увек чекам да очи снене склопи,
да имам где, од себе, у очају побећи.

Лице ме њено гледа, а ја – марионета,
из огледала капи росе којом се умива.
Гласоноше нек` телале на све стране света:
“Проста јој била ова љубав жива.”

Мајчино писмо – Жељко Поштић

Мили сине мој, очи моје, чувај се!
Нека нас. Ми смо сви добро.
Мисли на своју нејач и чувај се!

Не падај сине ни пред ким, осим пред Бога,
на колена. И не дозволи да постанеш сужањ,
образ не каљај. Нека буде чист, као вазда.
Отвара ли Бог злу сва врата да би нас искушао?
Зар гласнику који носи добро, Бог није дао крила
да престигне оног који носи зло!?

Рат је сине, ђавоља измишљотина,
пун одважности, и страха и јунаштва,
кукавичлука, и мржње и освете…
Али, своја груда се чувати мора!
Први гину они којима ниједан заклон није добар.
Немој сине, тежити за чином и изгубити главу.

О, Боже!
Да ми не погину и речи у грешним устима
од бола који надвладава разум
пред овом несрећном земљом,
од очаја који ме гуши!

Мили сине мој, пиши сине.
Обрадуј ми остареле очи словом
да си жив и да си добро.
Пиши сине, за љубав мајке твоје
и остај ми здраво.

Настави са читањем “Мајчино писмо – Жељко Поштић”

Војниково писмо мајци

Мајко, моја мила!
надам се да те моје писмо
затиче у здрављу
и да су сви наши добро.

Очи склапам уморне, бесане
Када се ноћ отима од дана
крик се камени у њима
а нема краја на видику.
Нема видика.

Каква је то сила која човеку
оставља само бол, увреду и трпљење?

Шајкачу носим на мртвој глави
Јаук се чује!
Дању јауче камен, а мрак је проплакао
Ту смо сад сви и живи и мртви,
ни живи ни мртви

О кад би се могло – из понора у небо!?

Предасмо земљи мртве без опела…
Беше то мимоход мртвих ногу
Хоће ли ко ставити крст од два уломка гране
и изрећи хришћанске речи на гробу за опрост?
свима који су раштркани по свету и по гробљима

Туђинама измучено срце хтело би натраг у колевку
Када од бола загризем песнице комад чеснице усним,
ко да ми пружаш

А недељу ником и ничему не дам
Сваке недеље смо зај`но
и све је као некад и сада не постоји

Ако икако узмогнем, па се вратим
желећу само једно – да ти руке топле изљубим
захвалан за сву нежност што ми икада даде.

Воли те твој …

ПОГЛЕД У БЕЗДНО

Не памтим ни у који дан, ни у коју ноћ
у мир своје собе, у ову пустош, крочио сам
Ваљда ћу се тамо и са собом срести
Стрепња и страх су страшне силе
У себи провалију безумља осећам
Појмим да сам људска трунка никоме потребна

У молитву тонем склопљених очију
да молитвом у сновиђење
бољег себе призовем и ослушнем
Врисак у мени, а гласа нема,
ни смираја. Глас у мук потопи се.
Као да киша нека црна једнако пада
и да се заувек тама настанила у мени
У тишини небеса је нечујни говор Бога запретан

Мира немам док пред небо излазим
Звезде високо стоје у црној ведрини
Мрак Васељенски на Земљу нахрупио
Надао сам се да ће ми у сан доћи, али није
Што више старим то боље видим
Наше су среће ништавне, наши животи кратки
Од црних небеса моја душа обневидела
док грешан, горки хлеб кривице кушам


(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)

ПОМРАЧЕЊЕ

Једно уз друго чврсто приљубљени, стојимо
Ноћас смо у звездано небо загледани
Она ми своју главу на раме прислони,
гледа ме и ћути, а очи јој се сузама пуне
Тишина нам се у срца увукла
Хтео бих да јој на лицу осмех ухватим
а тамо нека сенка стоји. Не знам шта скрива
Њено треперење поред себе осећам
Да је шчепам у загрљај, па да заједно плачемо?
Међе наших тела бришу се отварајући се безмерју,
нестају, потопљене у небо и зар. Ишчезавамо.

Бол из праисконских дубина Васељене надире
Сенка моје немоћи тамни и кроз уснулу варош промине
Додир руке њене враћа ме међу кретње, речи, осмехе
Та се милост једном у животу даје, ако се даје
У радости све се горчине утапају
Из радости у радост ме води као вилинско дете
У ту срећу не смем више да верујем
Она је вир моје радости

У свет је неки загледана у који ја приступа немам
Свет с оне стране сна. У јаву дана враћам се,
стазу од сна до јаве јутром невољно прелазим
Личи на сан, а није. Није ни сан, ни смрт
Време пред нама прозрети се не може
Неизвесне будућности пакао слутим
Одлазак њен у себи као амбис назирем
Сутра одлази
Прекосутра Сунце помрачује се




(по мотивима романа “Бездно” – Светлане Велмар Јанковић)