Месец: септембар 2023.

-РАЗУМИ МЕ-

 

-РАЗУМИ МЕ-

Да л’ су Божије сузе звезде падалице,
због којих зажелим да безвољност прође?
Не, немој ми гледати уплакано лице.
Бол се не најављује. Она сама дође.

Не осуђуј анђеле када склопим очи,
што на мом су крсту све патње. Сем моје.
И не тражи борбе, ту где страх ми ќрочи.
Све у мени крију се, победе се боје.

И не питај питања. Одувек постоји
замршена судбина, што се слепо прати .
И не чекај свитања. Онај који стоји
на ивици сивила, светлости се врати.

АУТОР: ЈОВАНА МАРКОВИЋ

MATI – Ivo Torbica

MATI

Još pamtim tvoje duboke stope,
Na stazi, u bogatoj bašti našoj,
Koju si znala da obilaziš često.
I sad mi se misli u sećanju tope.

Glas tvoj tihi čujem vrlo jasno.
Zamišljam da si na prozoru.
Dozivaš me – “Sine, večera je.
Vraćaj se kući. Već je kasno!”

Ruke su me tvoje nosile često,
Kada još ni progovorio nisam.
Nedostaješ, mati. Boliš jako!
Bez tebe je prazno ovo mesto.

Ispred praga ni ruža više nema.
Kao da su i one od žali uvenule.
Zastajem pokraj doma i gledam
U pravcu široke livade i trema.

Ona vrtom nikada šetati neće,
Ma koliko srce to silno želelo.
Kad bih je još jednom poljubio,
Boli ne bi bile od sreće veće.

– 26. ФЕДРАРО – Ликовна колонија “мр Ратко Тодосијевић Баћо” и СУПЕС – ПоезијаСРБ”!

У Етно кући Слободана Стојановића, 23. 9.2023. године, одржан је први дан 26 ФЕДРАРА, Фестивала аматерског стваралаштва Расинског округа. Наравно, првог дана одржани су пратећи програми ФЕДРАРА и то:
  • Ликовна колонија “мр Ратко Тодосијевић Баћо” и
  •  СУПЕС – ПоезијаСРБ”!
На ликовној колонији “мр Ратко Тодосијевић Баћо” учествовали сликари и то: Мирослава Петронијевић, Новица Симић, Дијана Обрадовић и Првослав Пендић Пенда. На “СУПЕСУ – ПоезијаСРБ” ове године учествовали су песници: Нађа Симић, Љубодраг Обрадовић, Првослав Пендић Пенда, Драган Тодосијевић Гана, Јованка Андрић, Томислав Симић Калпачки, Мирослава Петронијевић, Немања Петронијевић и Даница Здравковић.
Госте су поздравили Чедомир Милосављевић – руководилац РЈ КПЗ, Културног центра Крушевац, Градимир Мијатовић у име МЗ Жабаре и КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице. Програм је водио Љубодраг Обрадовић у име Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, а програму је учестовала и солиста КУД-а Вук Караџић – Николина Ђокић и чланови Фолклерне секције поменутог КУД-а, који су одиграли ИГРЕ ИЗ ЛЕСКОВЦА и ШОПСКУ ТРОЈКУ у кореографији Срђана Стојановића. У програму су наступили и најмлађи солисти КУД-а Вук Караџић… Програму је присуствовао и Будимир Симић – први председник савета ФЕДРАРА.

BEZ LICA

Nariče bolno ranjena ptica,
kroz suze peva tužnu romansu;
ulicom brode senke bez lica,
hodaju nemo kao u transu.

Vode ih smelo nakaze ljudske,
bezbožne horde bez ideala;
lupaju grubo moralne pljuske,
rukama bestidnih generala.

Htede da rečju satre oluju,
od ambisa crnog da se vrate;
kako da ljudi bez lica čuju,
da vražje stope više ne prate.

Podigni Bože svoj presvetli glas,
nek blagost tvoja pute nam zlati;
da milost tvoja uvek prati nas,
ljudima bezgrešno lice vrati.

autor
Jovica N. Đorđević

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

КРПЕЖ И ТРПЕЖ

Много се људи, у биједи грче,
и стално за неким бољитком трче,
од кад се роди, док не посиједи,
човјек се стиска, гучи и штеди.

Када смо били, баш сасвим мали,
појмове неке нијесмо знали,
и шта те ријечи, заправо значе,
док живот с њима упоред краче.

А једном, давно, у зимско вече,
с уздахом дугим, баба нам` рече,
„крпит` се и трпљет` стално мора“!
Њено се лице тада набора:
„Штедња је дио свачије приче,
тако се ђецо иметак стиче,
и на њој многи људи се прже,
крпеж и трпеж, по` свијета држе“.

Тек сада и после педесет љета,
схватам да ријеч бабина је света,
јер вазда нешто имам да трпим,
ил` неке трање морам да крпим.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Сиромаштво није срамота, али јесте срамота,
не опирати се сиромаштву, радом“.
Перикле

Петреоварадин, 2019 љета Господњег

Достојан живота

Када уме да укроти дубок бол,
да угуши срџбу, и попут видара
прибави мелем од заборава
и датих опроштаја.

Када је искуством платио
свој дуг разочарањима и горчинама,
ненаграђеним напорима,
не занемарујући ни заседе,
ни подлости, ни издајства.

Када човек уме да жели и воли,
и има снаге да се избави путева
мрачних, на које га наводи слепа коб.

Храбрости када има да погледа у очи
свом најгорем страху и одоли охолости
и буде једнако достојанствен
и у победи и у поразу, јер зна да пораз
исто као и победа бива лековит.

Када зна да има тренутака када је свака
одлука лоша, и уме да одабере баш ону
због које ће најмање жалити.
Док ћутке, без речи кајања, минулих дана,
испраћа поворку сенки.
Човека достојан проживе свој век.

ЗВЕКЕТИ ЛАНЦА – Душан Комазец

Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај незнанца

чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.

Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.

Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине росе.

Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!

Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да сам лист жути,..

Можда ће очи плаветне боје
да опхрвају новог незнанца
и тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!

Промоција ПоезијаСРБ број 20.

Снимио Славиша Паунковић

Снимио Љубодраг Обрадовић

Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је основано 17. 9.2012. године. У то име желим да данас свим члановима удружења и посетиоцима нашег сајта честитам 11. рођендан са доста одличних песама објављених у Часопису за поезију ПоезијаСРБ број 20 чију смо промоцију организовали 19. 9.2023. године у Великој сали Народног музеја у Крушевцу. У промоцији су учествовали неки од аутора који су писали у њему. Часопис је штампан уз помоћ Града Крушевца. Вечерашњу промоцију су водили песници: Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић и Данијела Јевремовић. На промоцији се чула и поезија Пере Зупца, Бранка Мијатовића, Драгојла Јовића, Стевана Раичковића, Радета Драинца, Сање Петровић, Животе Трифуновића, Градимира Карајовића, а изговорили су је Даница Гвозденовић,  Данијела Јевремовић и Љубодраг Обрадовић. Своју поезију  и друга ауторска остварења изговорили су: Мирослава Смиљанић, Бранко Ћировић, Слађана Бундало, Драгиша Павловић Расински, Љиљана Тамбурић, Братислав Костадинов, Боривоје Бора Видојковић, Миљко Шљивић, Првослав Пендић Пенда, Даница Рајковић, Гордана Влаховић, Олга Раденковић, Стефан Кнежевић, Мирослав Кркић, Дејан Петровић Кенац, Милосав Ђукић Ђука, Снежана Поповић, Ана Миливојевић, Љиљана Марјановић, Живојин Манојловић, Данијела Јевремовић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију су својом музиком оплеменили: Женски хор БИСЕР из Крушевца и Љубиша Боровац Боки и Дејан Живковић из Ћићевца. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић , а видео Љубодраг Обрадовић и Славиша Паунковић. За беспрекоран тон била је задужена фирма АРТ ЕЛЕКТРО Горана Ракића из Крушевца. УЖИВАЈТЕ!

Audio snimak: Ljubodrag Obradović

Saša Milivojev: PRESTANITE DA UBIJATE PESNIKE!

Saša Milivojev
Saša Milivojev

DIPLOMIRANI PESNIK!

Biti nezavisan pesnik u Srbiji znači biti gladan, nemati posao u rođenoj zemlji, nemati zvanično zvanje, ni status dostojan ljudskog bića, nemati zdravstveno osiguranje, staž, penziju, iako je pesništvo profesija, zanimanje, jer pesnik radi i stvara pre svega za svoj narod. Univerzitet u Beogradu da otvori poseban odsek za pesničko usavršavanje, ne kako postati kritičar, istoričar književnosti, tumač poezije ili profesor, nego kako postati pesnik. Da ne bi bilo zloupotrebe zvanja, u fakultetskoj diplomi mora da piše DIPLOMIRANI PESNIK, a ne profesor književnosti. Pesništvo je najvažnija umetnost, iznad svake druge umetnosti, iznad književnosti, literature i istorije, živi trag, dela. Pesnici bi trebalo da budu lice države i nacije, a ne da umiru od gladi. Dovoljno je da ceo svet pogleda biografije najvećih srpskih pesnika, tuga za tugom, da se Srbin postidi što je Srbin. I onda se čudimo što nas nazivaju “monstrumima” i “najgenocidnijim narodom na svetu”? Kad smo takvi prema rođenim pesnicima, kakvi smo prema drugim ljudskim bićima? Nešto lepše biografije imaju samo oni pesnici koji su bili bliski vlasti, ili diplomate, drugi su proslavljeni tek nakon strašne smrti, a nesebično su davali svoje duše, srca i živote srpskom narodu pišući na srpskom jeziku! Zapravo Srbija ni ne zaslužuje tako genijalnu poeziju kakvu ima.
.
.

СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш


СПЛИТ

Кад долазимо у Мостар касно послије подне као да улазимо ,,У ШАНТИЋЕВО ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“, писао je некада давно Стеван Раичковић. У Сплит кад улазимо или када га напуштамо он радује аутентичним изразом:Он није град већ дио неба са којег се види цијели свијет“. Када житељи Гламоча, Ливна,
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.

Настави са читањем “СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш”