Устао сам.
Уморан.
Од чега , не знам.
Имам утисак као да ме је воз прегазио, или је можда терет година.
Сада, кад мало размислим, нисам леп.
Не знам да глумим.
Играо сам фудбал као дете, кошарку никада нисам играо.
Певам када се запијем.
Све у свему , ништа посебно.
Цео свој живот причам. Ни сам не знам колико ме је пута прича увукла у проблем, а много ме је пута и извукла из њега.
Тако да прича и причање играју велику улогу у мом животу.
Не волим да радим.
То је то.
Неко ми је некада рекао, а ко не знам.
Можда сам и сам себи рекао:
„Зашто не би све приче које су неиспричане записао?
Нека их прочитају они који сматрају да вреде.“
Тако да сада не причам.
Пишем.
Има ту нешто…
Ево, и сада пишем.
Ко мисли да вреди прочитати нека чита.
Немам шта друго да кажем.
Идем да кувам кафу
