КУДРЕЧ (е) – Драган Милошевић

КУДРЕЧ(е)
(по легенди из мог родног краја)

Црква мала на недаће свикла
у шуми која векове броји,
из земље свете ко да је никла
на пропланку крај извора стоји.

У рано јутро кад зора руди,
док се орлово чује кликтање,
започе сунце шуму да буди.
Јутарње службе чу се појање.

С’љубављу и са вером у Христа
народ моли и клања до пода
Не слути да човек срца чиста
Нехотично тајну цркву ода

Топот коња прекиде Божји мир,
бесни аскер у олтар улете,
кретоше злотвори у крвав пир.
Самртни ропац небу полете

Турским зверима би мало крви
од Христове нејачи поклане,
к’о вук кад се на стадо острви
у лудилу зла не зна да стане.

Ка небу се вину пламен и дим.
Горе иконе и верника крв
Гори крст и Божји пастир над њим.
Горе преживели и људска стрв.

Тежином својом крв и пепео
свету земљу под собом стиснуше.
Извор мали за нејач стрепео,
место воде сузе му кретоше

Из извора поток суза крену
у долину тугу да објави,
да понесе мученика сену,
свирепост да се не заборави

Векови прошли заборав траже,
изгуби се сећање на жртве.
Потока нема да прошлост каже.
Људи не пале свеће за мртве.

Језеро се шири, нечији хир,
долином куда је поток тек’о
и нико не памти крвави пир
нити зна шта је мученик рек’о.

Поток суза као да пркоси.
У немоћи и очају свако вече,
над језером ветар шапат носи:
„Праштај Боже. Куд рече, куд рече…“

Песма месеца: АВГУСТ ’23. *Драгана Миленковић

ОТАЏБИНА

Отаџбина моја Сунцем прошарана,
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.

Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.

Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.

Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.

Драгана Миленковић

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

СУСРЕТ ДОБРА И ЗЛА

Једно зло се појави из таме,
и сокаком поче да се ваља,
а онда се са добром сусрете,
па режећи, обрати се добру:
„Што се зориш и с чим` се поносиш,
како смијеш мени на пут стати,
са чим` мислиш мене уставити,
згазићу те у првом кораку!
Чему служиш, која ти је сврха,
и зашто се на ме`, не угледаш,
ја све чиним, што је мени воља,
свако добро пред собом сатирем,
од мене се сви тресу од страха,
клоне ме се бестрага бјежећи!
Ја ћу сваку битку да добијем,
јер моћ моју стално увећавам,
хранећи се са туђом несрећом!
Ја све радим по своме мераку,
па и тебе лако ћу самљети,
и слободу имам безграничну,
моја ријеч вазда је последња“!

Тада добро, ка злу се окрену,
па у очи, право га погледа,
и грохотом њему се насмија,
па му онда са поносом рече:
„Аманати, не говори више,
те бесмисли слушати не могу,
два свијета, ми смо различита,
и немамо ништа заједничко!

Међу нама кањон је дубоки,
ти не можеш мени наудити,
то су само твоје луде мисли,
пусте жеље и ружна ти хтјења,
на које те, ум болесни тјера!
Ти у тами задовијек живиш,
и у мраку ти стално боравиш,
па на свјетлост када се појавиш,
све у глави мутно разабираш.
Ти се рађаш, живиш и умиреш,
у дубини мрачнијех амбиса,
те је твоја свијест помућена,
због тога си, само за жаљење!

То је тачно, ти се страхом храниш,
кад другима, какво зло наносиш,
тјелесину тада увећаваш,
ал` превише када се надуваш,
само себи, тијело изједаш.
Сучиме се, предамном шепуриш,
кад ти храброст, заправо и немаш,
јер злу сваком, то је непозната,
нити имаш једног пријатеља,
поред себе нико те не воли.

Путеви се наши укрштају,
и ми ћемо, често се сретати,
ал` ја срећу људима доносим,
Бог и правда, на мојој су страни.
Мом` виђењу сви се обрадују,
мој лик људи воле и поштују,
и цвијећем мене даривају,
а Сунчани прелијепи зраци,
моје лице стално умивају,
и блиставост вјечиту му дају.

Можда, неку битку и добијеш,
ал` коначна побједа је моја,
јер Свевишњи тако свијет кроји,
и Бог вазда иза мене стоји.
А ти, зло си, и зло ћеш остати,
сужањ голи сопственога ума,
на крају ћеш у тами скапати,
у понору мрачнијех амбиса“.

То му рече, па настави даље,
да доброту шири по свијету,
и да буде свима на користи,
а зло оста`, за њим` гледајући,
и одмиље у понор дубоки,
дроб сопствени, себи да изједа,
док биједни живот не оконча.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Ко враћа зло за добро, зло се неће одмаћи од његове куће“.
Из Старог Завјета

Нови Сад, 2018 љета Господњег

СНОВИ-Здравка Пап

Дечији цртежи
на замагљеном стаклу
и снови у џепу од капута
носе сва деца која имају
бујну машту у глави.

Снови који се свега боје
и стварају немир у души
и дрхтање над сликом
своје савести и греха.

Снови су део размишљања
и прошлости која је грешна
и неизвесне будућности
за истином у срцу и души.

Снови се нижу у реду
и чекају свој тренутак
који ће одговорити на
све заблуде и чежње.

ГОСПА – Љубодраг Обрадовић

GOSPA – Ljubodrag Obradović Postavljeno – 15. March 2013. g. @ 22:33:07 CET od ljuba-trebotin

ГОСПА

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

Настави са читањем “ГОСПА – Љубодраг Обрадовић”

ДРУГИ ПЛАН

 

Напољу јара, крај је августа, ваздух је блиједожут
поред отворених врата веранде сједим и гледам…

У првом плану трепери, неколико биљчица које пазим и заливам, до њих
изнад ограде, двије лијепе витице лозе, са богате одрине испод балкона,
пењу се по већ припремљеној мрежи.

Дашак вјетра ме голог до паса милује…
љуља на штрику усамљен грудњак моје жене…
У другом плану, остарели кров сусједове куће, до куће бетонски стуб.

На стубу се бијели нова осмртница, непознат неко…
Фотографија је у боји,
макар док не изблиједи као и оне друге до ње…

Гледам,
колико је метара од првог до другог плана,
колико сјутра ту је он…надохват руке.
Прекосјутра је већ даље, тамо иза сусједове куће,
оно се и не види…
Оно блиједи потирући све.

А јуче, јуче премотавам по сто пута,
оно је ту иза мог тјемена, иза леђа,
притиска ми рамена…
Маштам како је могло бити да сам виспреније реаговао
гризем се понекад, за (не)изговорену ријеч
а некад ми је све равно до мора,
јер, што је било више га није и не може бити…
И тако, од првог до другог плана,
и јест и није далеко…
Биће дана, биће дана.

То ваздуха што вибрира, од моје до сусједове куће
удишем страсно и молим се, тјерајући у мислима други план…

Маштам, биће дана, сваки је нов и другачији…
непоновљив…
биће дана,
дан по дан.
Дан по дан!

СТРАХ ОД БУЂЕЊА

Посрће у оку трептава зора,
буди ме, доста тога се мора,
много је послова стало у ред,
не опири се, чему сав тај јед?

Пребирање, па терање снова,
убрзај се, доста тога се мора,
време цури од самог почетка,
мораш бити бржи од метка.

Направи списак, разради план,
зраци кроз завесу улазе у стан,
доста споро, једва си устао тек,
пожури, оде, неће те чекати век.

За доручак сада времена нема,
кафа није ни у слутњама тема,
у етру та досадна секундара куца,
под ногама подрхтава, под пуца.

Радовање зори и новом дану,
сви би, остали још мало у стану,
у постељи топлој, у сну неком,
страх од буђења свако је стек`о.

ЈЕСЕН-Здравка Пап

Ветар пирушка,
музика свира,
по дрвећу
лишће игра,
све се румени
и све се слаже,
као слика
сликара вештог,
од златних нити
ћилим се тка,
пробија се сунце
и носи светлост.
Све је у боји жутој,
јесен је давно
у мојој души.

РАСПЕВАНА ПУСТИЊА

Kако ме само гризу старе самоиздаје,
са грамофона, када зајеца носталгија.
Последња искра у студеној старости.
Ова је душа и колевка и гроб,
распевана пустиња за стихове
усидрене сред самоће.

Капљице отрова размазане хартијом
као уплакано, мусаво лице неба,
биле су заточене дубоко у мени
и чекале да се појавиш са кључем.

Попут светлости ока, увек будно,
Сунце ми се смеје.
О, јеси ли жена или привиђење,
из ђердана мојих дана последњи дукат,
ил` „обол“ којим завредих да мисао
отиснем са обала бола.

Знаш да бих дао срце да један тренутак
наше будућности постане нечије предање.
Док држим те за руку, нежно као уснулу
птицу, ноћ лежи над нама и спава.
Шушти између речи шапат неугасле
љубави као дах поветарца у трави.

МОЛИТВА

Молим те Боже
За покој драгих ми душа,
Ова ноћ од године дужа,
Тако хладна не беше друга,
Свуда по мени мећавна туга.

Помози Боже,
Понављам стално,
Нисам их видео одавно,
Срце ми болови гуше,
Наде у бездане руше.

Свећа на плафону прави круг,
Овај ће монолог бити дуг,
Руке у небо дижем,
Желим се Богу примаћи ближе.

Да ме може боље чути,
Док га молим Он ћути,
Да ли је чуо бар једну реч,
Зора полако свиће већ.