Месец: август 2023.

POEZIJA S ORLOSEDA

Krajnje je vreme da se u srednjoj generaciji neafirmisanih pesnika pojavi neko ko će poieziju vratiti na pravi kolosek, vratiti joj dušu i onaj zanatlijski, najteži deo: rimu, od koje većina beži i piše tzv.”modernu”, odnosno slobodnu formu koja takođe nije tek samo neko puko nabrajane, već i tu postoje jasna i iskristalisana pravila u kojima se naša pesnikinja takođe uspešno ogledala.
Njeni soneti će sigurno da nađu put do prave čitalačke publike, ali i do kritike koja će znati realno da ih vrednuje bez sumnje sa vrsnim rezultatima, vrhunskim stihotvorom moćne psihološke snage i još jače ekspresije. Zagledana u život i sve ono što ga prati: ljubav i mržnju, sintezu bola i sreće, istinu i nesrećni istorijski tok njene domovine, koji se ponavlja, jednom rečju: biće otkrovenje ploviti na pučini njenih stihova ispisanih jedinstvenom snagom duha , snagom srca.
Kompozicijskom, naizgled jednostavnom, ali veoma zahtevnom formom, simbolima i metaforama kojima obiluju pesme koje stvara vanvremeno, iz svemisli, iskrenim srcem i dušom prepunom empatije i ljubavi, stihovima izvezenim suptilnošću poetskog subjekta gde se sučeljavaju astralno i realno, zenatlijsko i nebesko, osvojiće široku čitalačku publiku.
Fascinira dramska zebnja,preteća strahobolna tuga i sve to obojeno prekrasnom jezgrovitošću stiha i same semantike. Intrigantno sablasna poezija bola koju tako maestralno prevodi u mirne luke ljubavi, neprebol u sreću, veština inkorporiranja , etosa, snage i lepote, te ambijentalno, prevashodno savršena metamorfoza nesreće u sreću. Pobeda sila svetla nad silama mraka, odvode Jasmininu poeziju u astralne visine što je čini uistinu jedinstvenom. Pobeda ljubavi nad nihilističkim utvarama u njenoj poetskoj strukturi, motivima i snažnim porukama koje takvi stihovi nose uistinu je čine velikom pesnikinjom.
Za nekoga može anahrono biti, a ja se usuđujem napisati svevremeno uzdizanje Jasmine Dimitrijević.Uzdiže voljeno biće na pijedestal nebeski što je čini romantičarkom za koju se s pravom reći može: najboljom Petrarkinom, Šekspirovom, Bodlerovom, Prešernovom i Cesarecovom učenicom i sledbenicom. Mišljah da je Laza Kostić učinio maximum mogućeg u poeziji na našim prostorima, no čitajuċi pesme Jasmine Dimitrijević vidim da Laza nastavlja da živi i kroz poeziju ove vrle poetese, tvorca moćnog, dugog a ritmičnog i melodičnog stiha, uhu čitaoca tako prijemčivog, jer pesnikinja unosi neku novu osećajnost u ovo moderno doba poezije.
U svojim varijacijama eksperimentiše veoma uspešno čak i u nimalo lakoj Disovoj formi stiha, a i tu opet daje svoj poseban, specifičan beleg, te se stoga pesme ove uistinu moćne pesnikinje ne mogu čitati u jednom dahu već lagano i studiozno, sa razumevanjem, baš onako kako su i stvarane ~ iz teško obnovljivih osećanja, jer svojim pesmama pesnikinja Jasmina Dimitrijević mnogima će ispuniti prazninu zbog izgubljene nade. Kod nje se i beznađe nada, ona stvara poseban lik žene koja živeti želi i to sa punim pravom otvoreno i traži u svojim pesmama i pored tako očigledne borbe unutar same sebe zbog nevolja koje joj je život nametnuo, bori se sa utvarama života tkajući prekrasne stihove raznobojnih tonova i odsjaja. Jednostavnost izražaja, u mnogim pesmama, ovde zamenjuje želju za opstankom, za onim iskonskim što po prirodi stvari pripada svakom čoveku, želju za čistom, neopoganjenom ljubavlju.
Istražujuċi moguċnosti izražavanja pesnikinja uspeva sastaviti sasvim nove pretpostavke značenja mnogih sintagmi te je stoga poezija ove vrle pesnikinje višeslojna, a njene pesme su suština samoga žiċa čovekovog.

Prof.Mr.Branko Mijatović, književnik
29.08.2021.god.

(sonet 177.)

Zatutnji, zagrmi, časne ne lomi,
silinu svoju ti sad svu pokaži;
zlobu i mržnju, o vetre, salomi,
silnika svokog ti noćas potraži.

Duvajte vetri silno, još silnije,
satrite sva zla što ljude sad muče;
Božjega truda ovo delo nije,
svako novo sutra gore od juče.

I mramor kamen vetri obrušite,
duvajte noćas još silnije, jače;
nečasnog delo kâmom porušite,

satrite sve zbog čega majka plače.
Sve ono zbog čeg` sestra suze lije,
kad sunce zasja nek bude milije.

(сонет 291.)

У животу клетом пролазници само,
бројимо дукате, сабирамо благо;
меримо време, а времена немамо,
свако је чинио што му срцу драго.

Власници живота својих нисмо били,
а туђих живота бесмо господари;
ножем из канија нејач би побили,
још Бога молимо да нам моћ подари.

Зло се у човеку скупа са њим рађа,
исконско је оно, траје од зачетка;
бременита мајка не зна шта порађа,

не зна му се краја ни часа почетка.
Трулежношћу људском земља се осоли,
за клете мртваце залудно се моли.