Аутор: Jovana Marković

-ПРИЗНАЈЕМ ТИ…-

Не боле ме осмеси, искрености твоје,

што плод су ми варки које стварност теше,

не боле ни светови, маште плода моје,

у којим се опрашта таквима кад греше.

Не боли ни осећај сигурности, мира,

ни слободе духа, надреалне слике,

не ломе ме нагони ни беса и хира,

кад тишина завлада где осећам крике.

Не боле ме боли, у души олује,

ни тама, ни лаж, кад пригрле ме к себи,

не боли ни надање, што к’о сена ту је

и када се запитам да ли ишта вреди.

Не боли ни разум што полусном лута,

док оставља поруку “И ово ће проћи!”

не боли ни свеза, трајно откунута,

кад знам да је игра изван моје моћи.

Не боле ме груди када срце раним

пером, да бих мастило имала за риме,

не боли ни што те кривог свесно браним,

већ што моји стихови знају твоје име.

АУТОР:ЈОВАНА МАРКОВИЋ

-РАЗУМИ МЕ-

Да л’ су Божије сузе звезде падалице,
због којих зажелим да безвољност прође?
Не, немој ми гледати уплакано лице.
Бол се не најављује. Она сама дође.

Не осуђуј анђеле када склопим очи,
што на мом су крсту све патње. Сем моје.
И не тражи борбе, ту где страх ми ќрочи.
Све у мени крију се, победе се боје.

И не питај питања. Одувек постоји
замршена судбина, што се слепо прати .
И не чекај свитања. Онај који стоји
на ивици сивила, светлости се врати.

АУТОР: ЈОВАНА МАРКОВИЋ

ДОБРОТА

Нећу да бринем да ли ће ми
у руци експлодирати играчка,
или због нечије непажње
да идем на четири точка.

Нећу због нечијих глупости
да останем без ока и главе,
да будем и нем и слеп
и други у бари да ме даве.

Нећу да се на мени бес искаљује
и да од мене траже да убијам друге,
нећу да знам бомбу да бацам
људе да остављам пуне туге.

Нећу кад грми и сева
да улицом лутам с пушком,
већ хоћу да останем кући
да се смејем са Душком Дугоушком.

Нећу да као мали
за спас прелазим миље,
нећу да бацам динамит
да палим његове фитиље.

Нећу, разумите нећу,
да учествујем у боју и рату.
Нећу колио људи да убијем
толику добијем плату.

Нећу! Схватите ме,
и можда јесам и мали и сам.
Нећу! Схватите ме,
ја желим само да се играм.

аутор:Јована Марковић

ОЈ МОРАВО
 
Ој Мораво, реко што течеш кроз мој крај,
ја ти пешем оду, јер узвишена си знај.

Мораво, од кад си потекла, твој ток,
богате и језера и баре и поток.

Чист ти је извор, још чистији ток.
У теби пливају шаран, смуђ и сом.

Ој Мораво бистра, вoлeћу ја увек тебе.
Ко каже, ниси чиста, нек погледа себе.

Ој Мораво, течеш путем умних вода.
Вoлeће те увек свако, вратиће се јато рода.

Камен окрећеш да меље јечам, раж и пшеницу
и слушаш га како зуји док покреће воденицу.

Мораво, река си што нас води путем својим,
да научим тајне, са књигом крај тебе стојим.
Настави са читањем “ОЈ МОРАВО – Јована Марковић”