Аутор: Ivo Torbica

Pokraj puta, na jednoj uzbrdici
Nalazi se razgranati orah stari
Pravi je ukras na polju i livadici
Najviše mu se obraduju ratari

Godinama tako ponosno raste
Iako plodova nikada nije imao
Često ga pričom seljani časte
Dok je o bogatom rodu snevao

Dođe jesen i sve grane mu ogoli
Ali s prolećem on više ne olista
Ceo krajolik je sada prepun boli
Jer nema starog oraha da blista

Jutros ga, bez milosti, posekoše
Kao da tu nikada ni postojao nije
Suze mnogima niz lica potekoše
I od prejake žalosti srce im bije!

MATI

Još pamtim tvoje duboke stope,
Na stazi, u bogatoj bašti našoj,
Koju si znala da obilaziš često.
I sad mi se misli u sećanju tope.

Glas tvoj tihi čujem vrlo jasno.
Zamišljam te da si na prozoru.
Dozivaš me – “Sine, večera je.
Vraćaj se kući. Već je kasno!”

Ruke su me tvoje nosile često,
Kada još ni progovorio nisam.
Nedostaješ, mati. Boliš jako!
Bez tebe je prazno ovo mesto.

Ispred praga ni ruža više nema.
Kao da su i one od žali uvenule.
Zastajem pokraj doma i gledam
U pravcu široke livade i trema.

Ona vrtom nikada šetati neće,
Ma koliko srce to silno želelo.
Kad bih je još jednom poljubio,
Boli ne bi bile od sreće veće.

Kojim god putem da krenem
Nosim te uvek u svome srcu
Jer bez tebe patim i venem
I u patnjama nemam granicu

Na svakom ćošku vidim tebe
Tvoje oči, lepo i nežno lice
Bez te lepote sve me grebe
Dok nemira nastaju bujice

Moga života si svetla strana
Deo zaljubljene i setne duše
Bez tvog osmeha je rastrgana
Kada čežnje krenu da guše

Ne krij nikada strast od mene
I daruj mi usne, kosu čudesnu
Zagrljaje i samo reči iskrene
Kada se uzdasi u nas utisnu!

GOSPODAR TUGE

 

U praskozorje, kada zauvek nestaneš,

Zaplakaće plavo nebo i vesele ptice.

Fijuk vetra i žubor hladne zelene reke,

S nemirnim srcem, glasnije će se čuti!

 

Kada budu postali nečujni koraci tvoji,

U meni će slike neke tad nedostajati,

Sivi oblaci će mi praznu dušu nadviti.

Postaću gospodar tuge, leda i mraza!

 

Oko mene je zavladao večni mrak i dim.

Pomisao na nekadašnje, već me grebe.

Obična sam, bleda senka staroga sebe.

Odavno nisam bio među oblicima živim.

 

Kao da sam otrov popio. Gubim dah!

Al` i dalje tvoj lik svugde rado bih tražio,

Na mestima, gde se nit strasti nastavlja;

Tamo, gde dodiri i pogledi kasniti neće!

NE DOPUSTI

Ne dopusti da me orkani od tebe odnesu

Vetrovi i oluje, koje u meni postaju sve jače

Neka me do tvoga srca anđeli opet donesu

Kako bi ova duša prestala da moli i plače

 

Ne dopusti da nas tornada nemira rastave

I unište sve naše zajedničke želje i snove

U okeanu i moru tuge uplakane nas ostave

Prekidajući nam sreću i sve planove nove

 

Ne dopusti, jer to dugujemo jedno drugom

Nekim vremenima prošlim i čistoj ljubavi

I putujmo nekim drugim putem i prugom

Kad nam zora u živote novu priliku dostavi!

CVET IZ RAJA

U toploj večeri gledam u tvoja bedra
Gola ramena, raskošne i bujne grudi
Deo si mene, kao nekog broda jedra
Dok se u dušama plamen strasti budi

Osećam prejaku glad za tvojim telom
Već smo nešto bliže jedno drugom
Srce udara, opčinjeno kosom i čelom
Kao što je pesmom slavuja i lugom

U meni se nemiri sve glasnije čuju
A bića od požude neprestano drhte
Uzavrele strasti nam dodire naređuju
I nevidljivi leptirići posvuda prhte

Najlepši si cvet, nalik nekom iz raja
Kog bez prestanka ljubim i mirišem
Ova noć je prepuna glasnih uzdisaja
Jer usnama ti stihove po koži pišem!