Добродошли!
СЈАЈ У ПЛАВИМ ОЧИМА
Окрени се да видим благи осмех твој,
То знано лице, сјај у плавим очима,
Нежан врат, који сам некада љубио.
Застани! И даље можемо бити спој!
И најмањи део тебе погледом златим.
Трептајима својим ме изнова опијаш.
До најсјајније звезде знају да ме носе,
На белим коњима, јаким и крилатим.
Твојим бићем моје се и даље храни.
У књизи љубави, на страници си првој.
Kада усне заћуте, других неће бити,
Kада ми буду немила јутра и дани.
NIJE ŽIVOT STAO
Rodiš se
I udahneš život punim plućima.
Raduješ se svakom danu,
Ali mladost tako brzo dođe
I još brže prođe,
Dok još nisi ni trepnuo,
Dok mu još pošteno nisi rekao „Zdravo”.
Hiljadu je želja ostalo ‒
Onih najlepših,
Onih najdražih,
Tebi, naizgled, neostvarivih.
Ali, ipak,
Za neke moramo sačekati
Neko drugo,
Neko lepše vreme,
Jer ovo sivilo im
Ne pruža šansu i priliku,
Ne da im mira!
Puštaš da ti duša luta,
Dok je telo umorno od svega,
Ponajviše od lažnih nadanja i očekivanja,
A najradije bi i ono lutalo,
Jer unutrašnje oluje i vetrovi su prejaki,
Nalik kakvom tornadu
Koji nam razara dušu i srce i
Ne da spokoja,
Ne da drugu priliku!
A tolilko vape za tim ‒
Kao žedan vode,
Kao biljka sunca,
Kao ratnik pisma!
Neka te život
Opet zavede.
Dozvoli mu da te podseti
Da si živ
I neka ti pruži njegov najbolji deo.
Želiš njegove najlepše mirise,
Vence ispletene radostima,
Ukrašene smehom,
Okačene o zid tvoje duše,
Jer
Život nije stao!
Na pola puta si došao
I ne želiš stati,
Sad kad je najlepše,
Sad kad je razlog više nastaviti put,
Onaj najlepši,
Ispunjen novim nadama,
Očekivanjima,
Vencima ljubavi –
Bez gorčine,
Bez poraza,
Bez padova!
Izbori se za svoje vence sreće –
Za plamene strasti,
Za sve one pozitivne stvari,
Za jutra bez sete i tuge,
Za sve životne mirise,
Za spokoj duše i tela,
Jer to duguješ sebi
I svima onima kojima si bitan!
U tim najlepšim trenucima,
Seti se i onih najdražih
Koji nisu više sa nama.
Upali im sveću
I čuvaj ih u lepom sećanju.
Prolij neku čašu vina ‒
Onu čašu, namenjenu svima njima.
Otrgni ih od zaborava!
I zato,
Udahni život punim plućima
Kao onog dana
Kada si se rodio,
Jer
Život nije stao!
BORE NA LICU
Ne plaši se bora
Na svom umornom licu,
Jer su one svedok svega
Što si u životu proživeo.
One su pokazatelj vremena
Koje je ostalo iza tebe,
A koje i dalje teče,
Bar za sve one srećnike,
Jer neki uvenu,
Ni ne dočekavši ih.
Lepo je kada starimo
I proživimo
Kako dobre,
Tako i one loše stvari,
Jer život nije med i mleko.
Svaka naša bora
Nosi neku svoju priču
I rado bi progovorila
Kad bi mogla.
Svaka je zauzela
Svoje počasno mesto
Na našem licu.
I tek će!
Svako izborano lice je
Izmučeno.
Lice koje je mnogo toga
Videlo i proživelo.
Svaka ta bora predstavlja
Radosti, tuge, ali i
Mnogo ostavljenih godina
Iza svakog od nas.
Neka ih.
Neka ne smetaju.
Jer, mesto im je
Upravo tu –
Na našim licima!
Kao kakvi spomenici,
Koji podsećaju,
Koji opominju!
СВЕ ЋЕ ЈЕДНОМ НЕСТАТИ И ПРОЋИ
Све ће једном, заувек, нестати и проћи,
Kао са пролећем, опојан и царски бехар.
Неко друго време ће, са јутрима, доћи,
Али ћу до тад чувати наше љубави пехар.
На врелима твојим, страст ће опет блистати,
Kада низ чело и тело потекну капи зноја.
На грани љубави додири ће поново листати,
Kада будемо низали пољупце, без броја.
По бедрима ћу ти прстима песме писати,
Мада биће више неће бити младо и свеже.
На јоргован и ружу увек ћемо мирисати,
Иако нас време непрестано савија и реже.
Kада, напокон, пресуше сви извори наши,
Изнад облака, бићемо поново заједно.
Поред мене ничег се не стиди и не плаши,
Јер смо, још од првог дана, као једно!
NE DAJ NA BRATA
Šta god da se desi –
U sreći ili nesreći,
U slavlju ili tuzi,
U radosti ili žalosti –
Ne daj na brata!
Ne daj na svoje,
Jer ne znaš
Šta nose na duši,
Šta kriju u srcu,
Jer nisi u njihovim cipelama.
Oni znaju zbog čega nose svoj krst
Kao što i ti nosiš svoj,
Koji, neretko, nije lagan.
Često je težak, najteži –
Poput najveće stene.
Veliki je –
Poput najveće planine.
Gorak je –
Poput pelina.
Svoju čašu žuči
Svi katkad pijemo.
I, zato –
Ne daj na brata!
Ne daj na bližnjega svog!
Nisi kadar da sudiš bilo kome,
Jer, ti nisi Bog!
On je gore
I na njega drugima pokazuj prstom,
I to onda kada se na pravdu pozivaš,
Kada mu u tišini molitve šalješ –
One iskrene,
One čiste,
Za bližnje svoje,
Za svoju sestru,
Za svoga brata!
Svako bira svoj put
I zna zašto je baš njega izabrao.
Možda je nekad bio i pogrešan,
Ali, to su odluke –
Koje moramo prihvatiti,
Koje moramo poštovati,
Sa kojima se pomiriti moramo.
Ne daj na svoju krv,
Ne daj na brata i sestru,
Jer vi ste jedno –
Od iste majke,
Od istog oca.
Bez njih
Nećeš biti ni
Srećniji, niti
Spokojniji.
Naprotiv.
Gola smo sirotinja,
Gladni ljudskosti
I svega što nas čini
Onim čovekom –
Velikim,
Najvećim!
DUŠA
Poput najlepšeg anđela, tvoja duša leti;
Na visinama, ka nebu, iznad samih oblaka.
Čak i preko mora, okeana, pustinja i goleti,
Nakon svih tvojih poraza, pobeda i bitaka!
Iako je telo umorno, duša je uvek radosna,
I ništa je u namerama pokolebati ne može.
U tom svom letu, ona je nimalo zla i pakosna,
Dok se njena putovanja neprestano množe!
Iako je biće usporilo, duša ubrzava svoj hod;
Ona ne poznaje klonuće i uvek stremi ka sreći.
Čak i kada napusti telo i ovozemaljski brod,
Raduje se novom letu, većim plamenom goreći!
U svojoj besmrtnosti, ona zauvek ostaje večna,
Jer sve, poput jave i sna, dođe i najzad prođe.
Ali, ne i duša. Ona ista, bezgranična i čelična ‒
Utkana u ove zvezde, plavo nebo i nebeske lađe!
ЗБОГ ТЕБЕ
Kада ти једног дана стигне вест
Да су нашли неко беживотно тело,
Знај да је празно срце, без капи крви,
И уморно од молитви,
Најзад, престало да куца,
Због тебе!
Душа ће тад, већ увелико, напустити
Усамљени овоземаљски брод,
Остајући гладна и жедна,
Највише усана и додира твојих.
Ако ти јаве тужну новост,
Ти не брини и нипошто
Осмех не скидај са баршунастог лица.
Знај да ћу и даље бити зеница ока твог,
Део шнале и чешља на твојој дугој коси,
На сваком ћошку, твоја сена,
Заносних покрета, веран анђео чувар,
Због тебе!
NA PUČINI
Gledam u daljinu, na ovom otvorenom moru,
Zamišljen, jer je u glavi pregršt nekih misli.
Dok je voda nalik nekom mastilu i mramoru,
Srce u seti skita, iako su dušu i telo bolovi stisli.
Nakon tebe mi je ostalo samo jedno sećanje,
I sva lepa mesta na kojima smo zajedno kisli,
Gde smo ljubili jedno drugo, dajući obećanje;
Ono obećanje, koje osta samo deo ovih misli!
Prebrzo smo potrošili sve ono u šta smo se kleli,
Iako smo mislili da imamo ljubavi za dva života.
Venac naših nada i strasti prerano smo raspleli,
Dok sa brodovima odlaze svi naši snovi i divota.
More boje mastila, pozdravi mi najdražu moju,
I na svojim talasima joj prenesi setne reči moje,
Jer još uvek maštam i nadam se samo njoj,
Tom mirisnom i radosnom životu, udvoje!
БУДИ СЈАЈ ОЧИЈУ МОЈИХ
Kао кишне капи, падам по твом длану
Чувај ме и носи, плаха лепото медна
До небеских висина, на крилима облака
До места, где нас чека љубав једна
У топлој вечери, буди сјај очију мојих
А ја свака бразда на лицу и челу твом
Под звездама радост и срећу ткајмо
Док твоји прсти миле по рамену мом
Наша срца крећу, нешто јаче, да бију
А тела започињу љубавну игру и плес
Млади месец нам сада друштво прави
Kао и повијена бреза и љубичасти врес.
ГЛАСНА ТИШИНА
Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.
У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.
Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?
Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!
У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,
Чак ни после смрти!