Nariče bolno ranjena ptica,
kroz suze peva tužnu romansu;
ulicom brode senke bez lica,
hodaju nemo kao u transu.
Vode ih smelo nakaze ljudske,
bezbožne horde bez ideala;
lupaju grubo moralne pljuske,
rukama bestidnih generala.
Htede da rečju satre oluju,
od ambisa crnog da se vrate;
kako da ljudi bez lica čuju,
da vražje stope više ne prate.
Podigni Bože svoj presvetli glas,
nek blagost tvoja pute nam zlati;
da milost tvoja uvek prati nas,
ljudima bezgrešno lice vrati.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 55 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 615.034 пута)
