Дан: 9. септембра 2023.

JOŠ UVEK

Još tražim zoru bez bola i jada,
gde jutro miluje lice kosaču;
presvetlu iskru gde rađa se nada,
mesto gde ikone nikad ne plaču.

Još uvek tražim svoj pupoljak sreće,
prolećnu kišu da okupa granje;
još uvek za oproštaj palim sveće,
tražeći od Boga pomilovanje.

Još uvek dušu ne želim da trujem,
da verujem ljud’ma svojski se trudim;
hoću čoveku ljubav da darujem,
da usnula srca svima probudim.

Još uvek mi pogled miluje svode,
u nadi da presvetli čuće se glas;
od anđela svetih što nebom brode,
pomozi nam Bože i pomiluj nas.

autor
Jovica N. Đorđević
09.09.2023g.

ZRNO SREĆE

Od rođenja na put sam krenuo,
na put sreće kojem hrle svi;
predaleko to za mene beše,
vaj, ne stigoh da dođem na cilj.

A samo sam zrno sreće hteo
od grumena d` okrnjim i ja;
da i mene, kletoga pesnika,
na trenutak sunce obasja.

Tumar`o sam po životnoj tmuši,
tražeć pute gde sunašce sja;
kad god mišljah da stigoh do cilja,
ostadosmo tek mrča i ja.

Izmiče mi k`o duga na kiši,
k`o da grešan pred Bogom sam bio;
k`o da vetre krotiti sam hteo,
možda ne znah, jal nisam umeo.

Ostaviću u amanet rodu
moje knjige, brda rukopisa;
što ih pesnik i ratni veteran
kojekude za života pisa.

Na njim` da se pokolenja uče,
da zbiraju nebeskoga blaga;
život mine tek što zakoračiš,
to j` istina, deco moja draga.

U njih sam skrio ja misli moje
da u zaborav nikad ne odu;
u njih sam skrio samoga sebe,
u njih sam tebe, tebe i tebe.

Grob i na me pre rođenja čeka,
nemam krila na kom ću umreti;
lepršavu grivu kad ispustim,
pričaće se: umro pesnik kleti.

Ni groba se meni znati neće
jer poslušnik niči nisam bio;
niko za me neće palit sveće
preko Stiksa dok budem brodio.

ГОЛУБАЦ

Заљуби се силни паша у прелепу Голубану,
што ј` волела свог драгога, а паши је нашла ману;
одбила је моћног пашу кад је беше запросио,
дарове јој, суво злато, пред ноге је доносио.

Ал` не хаје Голубана, већма драгог довикује,
док осорни нељуд паша тешка гвожђа за њу кује;
– Бићеш моја ил` умрећеш! – љубоморни паша рече,
па за стену окова је, од лелека брда јече.

Баба – Кај* још памти причу кад је болно заплакала,
ал се није покајала, за драгог је живот дала;
Са Голупца, древног града, Ђердапом се још плач чује,
Голубана, лепа, мила, своју судбу оплакује.

Голубана, бајна вила, Богу свом се представила,
чедна, млада, нељубљена, смрт је с драгим раставила;
по њој наста град Голубац што с Ђердапом он се љуби,
Голубану Ђердап грли, да је никад не изгуби.

Баба – Кај*(турски)… Покај се

МОЖДА

(сонет 292.)

Можда ћете се у вечности волети,
када у животу волели се нисте;
једни друге знали сте само болети,
анђели Божји питаће шта чинисте.

Можда у вечности неће брат на брата,
изгубљене душе вољом Божјом споје;
син ће спознати да није тек реч тата,
да много лепше је живети удвоје.

Можда кад отворе се врата небеса,
губави схватите смисао живота;
спознати да само Бог чини чудеса,

да живот је за све мог`о бит` красота.
Можда многи, к`о псето, мора да липса,
да би се разумела апокалипса.