(сонет 150.
Мрсио јој златну косу, милов`о јој бујне груди,
ту где Сава Дунав љуби, љубио сам њена медна;
цедила ми сладострашће све док зора не зáруди,
никад` с другим срећна била, остала ме довек` жедна.
Сава пусти измаглицу са дунавском што се споји,
у јутро је утрчала кано бајна ноћна вила;
чинило се сан је био из наручја кад с` одвоји,
нестала је у маглини као да је роса била.
Искушење беше моје коме нисам одолео,
док сам нектар с` уста пио, знам, разум сам изгубио;
једном ме је погледала и већ сам је заволео,
вај, незнанко златокоса, вечно сам се заљубио.
Кад` ти усне жедне буду у сатима неким касним,
опет бих те ја љубио пољупцима сладострасним.
Из збирке “Неко чудно доба” у издању “Поезија СРБ” Крушевац 2022.године