Ти ниси чула одјек тишине
пренутих зора, ни звекет ланца
што душу роби треном истине,
нити си чула вапај „ незнанца”
чије си снове срушила крадом,
не знајућ’ да ће у трену једном
малена искра стазом безнадном
лед изворити у срцу чедном.
Ти ниси чула жуборе реке,
ни цвркут птица када се гнезде
у снежној ноћи, којом далеке
звезде безгласно због тебе језде.
Ти ниси чула шапат ветрова
који са собом уздахе носе,
нит’ вапај чежње у мору снова
док је бездушјем тишине „росе”.
Бесрамна ноћи слажи је! Кажи,
да су ме снежне замеле зиме,
да сам умин’о на „мртвој стражи”
где дах безгласја краде ми име!
Јер, када чује да трагом мојим
кораци неме, нестају пути,
спознаће срећна да не постојим.
Да јесен руди, да лист сам жути,..
Можда ће очи плаветне боје
што чежњом робе новог незнанца,
сву тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!
Можда ће очи плаветне боје
што чежњом робе новог незнанца,
сву тужну прошлост да упокоје?
Минуће тада звекети ланца!
Хвала лепо!
Поштовани господине Комазец,
желим да Вам честитам на овим дивним стиховима и увек новом сплету речи и мисли.
Браво!
С поштовањем,
Жељко Поштић
Хвала Вам уважени господине Поштићу на дивном коментару.
Срдачан поздрав!
Свака част Душане. Хвала на овој песми! Захвалност и велика ствар-она чини да оно што је вредно код других-припада и нама!
Хвала Вама Лазаре на овом дивном коментару!
Наше је само оно што поделимо са другим. ( што дамо другом )
Antologija stiha. Bravo.
Хвала на прелепом коментару господине Јовице.
Срдачан поздрав!