Пролазни смо,
као киша, као ветар,
као песма што оде у етар,
полени ветром понети,
одасвуд, са свих страна донети,
па расути, па бачени, тлачени,
поражени, смрвљени, стрпљени,
ућуткани, у ништа послати,
да престану, да нестану,
легну и остану, ту за свагда,
а драга би била и магла и кише,
само да не брише, само да не једе,
и све ове беде, биле би драге,
да није влаге, да није буђи,
ђаво отвара врата, каже,
слободно уђи, сада си у својој кући,
не брини, ништа ти сметати неће,
ништа мање ни веће,
од ове таме, од ове језе,
јесте без везе, ал’ сад си ту,
у свом вечном сну.
Пролазни смо.
Дан: 16. септембра 2023.
КАДА
КАДА
Питам се, када ће умрети нада,
када, зашто не одмах, сада;
када ме увек у магле одвуче,
од силне чежње срце пуче.
Времена самотног прође доста,
колико га још оваквог оста;
не жалим за њим, већ за свим,
тренуцима сјајним, очима тим.
Када ће престати све, даве ме,
у празној соби сенке сабласне;
прилазе, умом пролазе, не одлазе,
гласом твојим говоре, тихо роморе.
Сети се, како нам било је пре,
кад волела сам само тебе, друге не;
сећам се, то заборавити не могу,
да врати време молим се Богу.
Када, више не могу чекати,
низ празан пут тужно гледати;
дођи њиме, њиме си отишла,
до сад си можда цео свет обишла?
PČELA
U oku je tvome mesec osmeh skrio,
na dlanu mi pčela nežno gnezdo svila;
poverovah pčeli, naivan sam bio,
pod plaštom lepote žaoku je krila.
Lagala me lepo, reče da bi htela,
toplinom mog srca da ugreje krila;
oko mene vešto zlu je mrežu plela,
svojim slatkim medom me je prevarila.
Žaokom mi snažno iskasapi grudi,
otrovima teškim zatrova mi telo;
da se nikad dobro u me ne probudi,
da razum ne pamti šta je srce htelo.
Dok mi gusti korov humku obavija,
na maleni cvetak ti mi nežno sleti;
neka na tren oko opet ti zasija,
na predivni mesec da me pčelo seti.
autor
Jovica N. Đorđević