СПЛИТ – Aндреја Ђ. Врањеш

Кад долазимо у Мостар касно послије подне као да улазимо ,,У ШАНТИЋЕВО ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“, писао je некада давно Стеван Раичковић. У Сплит кад улазимо или када га напуштамо он радује аутентичним изразом:Он није град већ дио неба са којег се види цијели свијет“. Када житељи Гламоча, Ливна,
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.

ПОНИШТЕНИ СУ ДАРОВИ ЉУДСКОСТИ, СПЛИТ ЈЕ ИЗГУБИО своју душу, ОСТАЛА ЈЕ РЕЧЕНИЦА КАО ТИТРАЈ: ,,ЋА ЈЕ ПУСТА ЛОНДРА КОНТРА СПЛИТА ГРАДА“. А КОЛИКО НАС ЈЕ НАВИЈАЛО ЗА АЈДУК, колико у њему играло , све СЕ УРУШИЛО БЕЗ И НАЈМАЊЕ ПОТРЕБЕ. А ФЕРАТА И ОНИ ВЛАКОВИ КОЈИ СУ ДОЛАЗИЛИ ИЗ УНУТРАШЊОСТИ ДА ДОВЕЗУ НОВЕ ПУТНИКЕ НАМЈЕРНИКЕ, ОСТАВИШЕ ЗА СОБОМ ТУЖНУ ПОТРОШЕНУ ПРИЧУ. Данас је ,, естетика душе“, поље дјеловања целе једне науке, некад се душа простирала у квадрату људских прса. ,,Времена се мењају и људи са њима.“ А обичаји? И они као да су одбачени у недођин. Нажалост свакидашњица је обојена тамним бојама, дешавају се идеолошки, и сваки други обрачуни у којима је обичан човијек увијек у прилици да буде изигран и унижен.