Аутор: Ljubiša Vojinović

ПОГЛЕДИ КА НЕБУ

О Господе свемогући,
нек праведна Твоја рука,
на наша се плећа спусти,
и спаси нас ових мука.

Вјерујући народ српски,
у Тебе се узда` сада,
јер,Ти си нам, о Господе,
још једина оста` нада.

Душмани се српски множе,
а владари наши гложе,
заштити нас од зла овог`,
свемогући драги Боже.

Народ к небу поглед пружа,
ђе се Твоји двори сјаје,
и од Тебе помоћ тражи,
шта нам друго преостаје?!

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Сретење 2023 љета Господњег

ДУША

Сваки човјек понаособ, два дијела лична има,
то су душа и тијело, ал` ме први сад занима.

Повреде ће на тијелу, краће доба бити красте,
ал` душевна рана често, никад неће да зарасте.

Доктори ће много лакше, бол тјелесни да спријече,
али им је пуно теже, бол душевни да лијече.

Кад тијело људско умре, у земљу ће да почива,
али душа гдје му иде, шта се са њом` тада збива?!

Тијело се земљи враћа, ка` и восак од свијеће,
а душа је као пламен и увијек к небу креће.

На крај пута животнога, тјелесно се све угаси,
прах се земљом тад покрива, ал` се душа ипак спаси.

Ал` дубоки бол душевни, никад са свим` не зац`јели,
те га душа с собом носи и на небо кад одсели.

То космичка енигма је и ту наше знање стаје,
и душа ће тајна бити, све док људског рода траје.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Блажени су и спокојни, људи који имају добру душу.
Они, који имају лошу, никада нијесу мирни и спокојни“.
Питагора

Нови Сад, јесење Задушнице, 2018 љета Господњег

НА АВАЛИ

Гледао сам са Авале,
ђе `но Сава Дунав грли,
па од Ушћа, ка Ђердапу,
дубока им вода хрли.

И панонска поља златна,
ђе је некад било море,
а сад шуме зелене се,
падинама Фрушке горе.

Тамнавом се све до Цера,
преко Мачве видик пружа,
а онда ми поглед паде,
ђе се шири цвјетна Гружа.

Од Гледића до Букуље,
Шумадију видим плодну,
винограде и воћњаке,
који красе земљу родну.

О Србијо, ти предивна,
љепоте ти нема ниђе,
хвала Богу што те створи,
и што ми те око виђе.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Торањ на Авали, Цвијети, 2022 љета Господњег

ТРАГ

Е, јуче сам на сахрани био,
и свог` друга у земњу пратио!
Ко до јуче, ми смо дјеца били,
а сад ево, већ смо остарили.

Људски вијек, ко трептај је ока,
ко кап воде сред` мора дубока,
ил` ко зрно умнога сјемена,
у вртлогу космчког времена.

Од момента кад се човјек роди,
својом вољом, он свој живот води,
и к свом крају непрестано ходи.
Јурећ` стално са свачим се гости,
али гдје ће оставити кости,
не зна нит` свјестан пролазности.

Но, док овим свијетом битише,
своју причу, он животну пише,
и сам себи циљеве поставља,
ал` траг неки, за собом оставља.

Е, тог трага, нек се свако пази,
гдје ће, куда и са ким` да гази,
јер траг нико не може сакрити,
a по њему вреднован ће бити.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, март 2023 љета Господњег

СТО ЗА ЈЕДНОГА

Док Сунце сија и небом хода,
упамти сине српскога рода,
кад нам је дошла ђавоља хорда,
и брат кад брата изда` и прода`.

Србију, тад Њемци дробе и ломе,
желећи да је крвнички згроме,
да нас униште и сасвим сатру,
сипаху свуда огањ и ватру.

Па нек се памти и нек се знаде,
да банда швапска, тад проглас даде:
„Сто, ће убити српских смртника,
за једног њиховог мртвог војника“.

Да се што жешће нама освети,
још нам додатно тад запријети:
„Педесет Срба мријет` ће на муци,
за једну рану на швапској руци“.

То нигдје, синко, важило није,
сем на тлу наше свете Србије,
и никад сличне не бјеше приче,
да се за једног, стотину смиче.

Катил нам поби` дјецу и жене,
и крв се њима заледи у вене,
двадесет и три стотине, тада,
невиних ђака и људи страда!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Крагујевац, Шумарице 2022 љета Господњег

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

На западном тлу Европе, сад већ грдно заудара,
распада се на комаде, варалица ова стара.

Блуд је, разврат и неморал, потрошио „стару даму“,
од којег многи стиди и гнуша се томе сраму.

Ђеце, тамо све је мање, породица скоро нема,
није чудо што нестају, стигла их је анатема.

Она има колоније и још друге покорава,
и желећи још робова, не поштује туђа права.

Све ратове стално води, туђе благо да отима,
то радећи вјековима, па због тога „раскош“ има.

Пљачкала је „стара дама“, многе земље по планети,
е, сад зло ће да је снађе и да јој се то освети.

Што сијала, сада жање, дошло доба да се плаћа,
па другима што уради, сада јој се ево враћа.

Сад анђео „милосрдни“, и њима ће да засвира,
па, нек виде како ли је, кад се туђа кућа дира.

Полу Мјесец плиму диже, арапско се „море“ креће,
потопиће сву Европу и доносећи њој „пролеће“.

Ка Европи хорде хрле, све ће у њој да поруше,
гајтаном ће свиленијем, „стару даму“ да пригуше.

Играла се с ватром „дама“, ал` се ипак преиграла,
сад се плаши своме дому, јер се ватра распламсала.

Западне су империје, ову кашу закувале,
и ђаволу душу дале, да би туђе отимале.

Чељусти `им халапљиве, да прождеру све су хтјеле,
од сопствене бахатости, начисто су полуђеле.

Америчка гладна ала и нама је добро знана,
од трозупца те сотоне, још носимо много рана.

Непријатељ наше вјере и римска је „Света капа“,
и од ње је народ српски, у мукама често скапа`.

Призивају рат велики, биће страшне погибије,
ал` ће српству Сунце синут`, са истока од Русије.

Нек се моја земља клони, те аждаје с више глава,
док не дође моћна сила, православног „руског лава“.

Отворише врата пакла, страдања ће много бити,
ал` уз помоћ драгог Бога, добро ће се завршити.

У Господа сад се уздам и праведну Божју руку,
да ће братска Русија нам, савладати ову муку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„…Крс` и топуз, нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему…“

„…Нека буде, што бити не може,
нек` ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће,
за далека нека покољења…“

Нови Сад, октобар 2022 љета Господњег

БЕСАНА НОЋ

Док ноћ се лагано спушта,
и светла улична пале,
пољупци твоји ми, Мила,
бескрајно вечерас фале.

Ах, љубави узвишена,
шта од тебе лепше има,
и од чари које пружаш,
те их нежно душа прима.

Знам, да сада далеко си,
и да ноћас нећеш доћи,
те ноћ ову, без тебе ћу,
тиховати у самоћи.

Твој ми осмех недостаје,
и загрљај белих руку,
ко и црна коса дуга,
кад се проспе по јастуку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1990. љета Господњег

ДАЛЕКО ОД СРЦА

Замишљен, гледам у воз који креће,
јер вољена моја, путоваће њиме,
а знам, да никад вратити се неће,
и ево тешко мирим се са тиме.

У другу земљу одлази она,
заувек иде из живота мога,
док руком машем са уског перона,
тужан сам од бола, рад стања тога.

Из моје земље одлазе млади,
ал` они нису к`о што су роде,
на жалос` моју, шта да се ради,
нико се не врати, кад једном оде.

Љубави многе тако увену.
Душа ми сада у болу грца,
вољена оде у овом трену,
и биће далеко од мога срца.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1989. љета Господњег