ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

На западном тлу Европе, сад већ грдно заудара,
распада се на комаде, варалица ова стара.

Блуд је, разврат и неморал, потрошио „стару даму“,
од којег многи стиди и гнуша се томе сраму.

Ђеце, тамо све је мање, породица скоро нема,
није чудо што нестају, стигла их је анатема.

Она има колоније и још друге покорава,
и желећи још робова, не поштује туђа права.

Све ратове стално води, туђе благо да отима,
то радећи вјековима, па због тога „раскош“ има.

Пљачкала је „стара дама“, многе земље по планети,
е, сад зло ће да је снађе и да јој се то освети.

Што сијала, сада жање, дошло доба да се плаћа,
па другима што уради, сада јој се ево враћа.

Сад анђео „милосрдни“, и њима ће да засвира,
па, нек виде како ли је, кад се туђа кућа дира.

Полу Мјесец плиму диже, арапско се „море“ креће,
потопиће сву Европу и доносећи њој „пролеће“.

Ка Европи хорде хрле, све ће у њој да поруше,
гајтаном ће свиленијем, „стару даму“ да пригуше.

Играла се с ватром „дама“, ал` се ипак преиграла,
сад се плаши своме дому, јер се ватра распламсала.

Западне су империје, ову кашу закувале,
и ђаволу душу дале, да би туђе отимале.

Чељусти `им халапљиве, да прождеру све су хтјеле,
од сопствене бахатости, начисто су полуђеле.

Америчка гладна ала и нама је добро знана,
од трозупца те сотоне, још носимо много рана.

Непријатељ наше вјере и римска је „Света капа“,
и од ње је народ српски, у мукама често скапа`.

Призивају рат велики, биће страшне погибије,
ал` ће српству Сунце синут`, са истока од Русије.

Нек се моја земља клони, те аждаје с више глава,
док не дође моћна сила, православног „руског лава“.

Отворише врата пакла, страдања ће много бити,
ал` уз помоћ драгог Бога, добро ће се завршити.

У Господа сад се уздам и праведну Божју руку,
да ће братска Русија нам, савладати ову муку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„…Крс` и топуз, нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему…“

„…Нека буде, што бити не може,
нек` ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће,
за далека нека покољења…“

Нови Сад, октобар 2022 љета Господњег

БЕСАНА НОЋ

БЕСАНА НОЋ

Док ноћ се лагано спушта,
и светла улична пале,
пољупци твоји ми, Мила,
бескрајно вечерас фале.

Ах, љубави узвишена,
шта од тебе лепше има,
и од чари које пружаш,
те их нежно душа прима.

Знам, да сада далеко си,
и да ноћас нећеш доћи,
те ноћ ову, без тебе ћу,
тиховати у самоћи.

Твој ми осмех недостаје,
и загрљај белих руку,
ко и црна коса дуга,
кад се проспе по јастуку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1990. љета Господњег

ДАЛЕКО ОД СРЦА

ДАЛЕКО ОД СРЦА

Замишљен, гледам у воз који креће,
јер вољена моја, путоваће њиме,
а знам, да никад вратити се неће,
и ево тешко мирим се са тиме.

У другу земљу одлази она,
заувек иде из живота мога,
док руком машем са уског перона,
тужан сам од бола, рад стања тога.

Из моје земље одлазе млади,
ал` они нису к`о што су роде,
на жалос` моју, шта да се ради,
нико се не врати, кад једном оде.

Љубави многе тако увену.
Душа ми сада у болу грца,
вољена оде у овом трену,
и биће далеко од мога срца.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 1989. љета Господњег

ГОВОР ТИШИНЕ

ГОВОР ТИШИНЕ

Гледам ти очи, лице и тело,
срце би, нешто, рећи ти хтело,
али пред тобом, увек заћути,
и сад ћеш опет, тишину чути.

И тако, ево и ове прилике,
језик ми занеми, од твоје слике,
и ако срце ми, ко пламен гори,
ал` опет не зна, шта да ти збори.

А шта ти, уопште, може и рећи,
како ће твоју наклоност стећи,
и које речи, могу помоћи,
да будеш моја, од ове ноћи?

Ал` ватра у мом срцу не лаже,
а поглед мој ти, с тишином каже,
и дубок издах из мојих груди,
о дивна жено, љубав ми буди.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, 2021 лета Господњег

-На међународном песничком конкурсу,
„СРЕМСКОКАРЛОВАЧКИ ПЕСНИЧКИ БРОДОВИ 2022“
-У категорији: „СВЕТ СЕ ДЕЛИ НА ДВОЈЕ“
-Песма је освојила другу награду.

 

СРПСКОМ РОДУ

СРПСКОМ РОДУ

Е вјере ми, Сунца ми и неба,
код нас, нешто није како треба!
Морамо се хитно пресабрати,
и Господу питања послати:
Што је њему, до нас мање стало,
и што царство српско се распало?
Што је Срба, толико страдало,
и што нас је мало преостало,
те је много наших глава пало,
треба браћо продумати мало?!

Најстарији народ у Европи,
у више се нација претопи,
а род српски, ко магла расплину,
кад нагази ватиканску „мину“!
Образа ми и мојих очију,

од кад они, нама капу шију,
и по српству немилице бију,
а истину вјековима крију,
да је Срби сазнати не смију!

Ево сада, када вид поменух,
као да се из бунила пренух,
на ум прво питање ми паде,
због чега нам то душмани раде?
Да л` је до нас, до њих, ил` до Бога,
и ко кривац стања је овога?!
Чини ми се живота ми мога,
да помало, има свега тога,
ал` највише, наша је неслога!

Но, ко има историјско знање,
и сагледа цјелокупно стање,
одговор ће, више или мање,
лакше наћи, на ово питање.

Ал` Богови српскијех племена,
у прадавна и славна времена,
штитили су људе нашег рода,
и све земље словенских народа,
од Синаја и његових гора,
про Балкана до Балтичког мора!

Од кад на нас Световид не гледа,
све ђаволу црноме се преда`,
и Бог Перун, од кад нас не чува,
свака губа нама „чорбу“ кува!

Узеше нам знање и имање,
те нас има све мање и мање,
све се српско затире и брише,
а на небу, Срба све је више.

Бог сада`њи, Србе слабо пази,
те нас свако убија и гази,
свако од нас, по нешто отима,
а шта оста`, и то нам се клима!

Све што хтјеше душмани отеше,
поричући да то српско бјеше,
док нам лажну историју пишу,
и памћење колективно бришу,
свуд` нас кољу, гоне и урнишу.

Е, због тога моје срце рида,
па плачући присјетих се Вида,
и Сварога и Бога Перуна,
кад је славна била српска круна,
отаџбина моћна нам је била,
и најјача на свијету сила!

Српски роде, ево и сам кажи,
и лигични одговор потражи,
од кад код нас, ова прича важи:
„Када неко с каменом те гађе,
ти му с хљебом узврати најрађе,
ил` ти шамар одвали по лицу,
потури му и другу страницу“!
Замислите још чуда овога,
кажу: „Љуби и душмана свога“,
дајте браћо, манимо се тога,
то не ваља, образа ми мога!
И та ми се прича не допада,
а ви браћо размислите сада,
је л` исправно „зуб за зуб“ мјерило,
и логично задовијек било!

Да л` ту стоји наше сагрешење,
је л` ту треба тражити рјешење?
Мора доћи до свесрпског` збора,
да сви дођу из балканских гора,
као и сва српска дијаспора,
јер, Бога ми и Божјега створа,
нешто код нас мијењат` се мора!
Драга браћо, размислите мало,
је л` нам` ишта друго преостало?

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Ивањдан 2021 љета Господњег

ЗОВ ПРЕДАКА

ЗОВ  ПРЕДАКА

Глас се чује великих јунака,
и нашијех славнијех предака,
што нас коре озго` са небеса,
јер бол душу њихову потреса!

Душан Силни са престола виче,
а Обилић са Косова кличе,
ко и Стефан, витез реда змаја,
Вук Огњени од равног` Ноћаја,
и Синђелић себи очи вади,
да не гледа, шта се ово ради?!

Карађорђе, пита се, док плаче,
ко то опет Србију растаче,
а јунаци с крвавих Кошара,
питају се, да л` их око вара,
не вјерујућ` шта се ово збива,
те се опет истина сакрива,
јер не могу поднијети бруку,
гледајући јаде нам и муку?!

Њихове нас сјени прозивају,
док уједно наредбу нам` дају,
од нас траже, ти славни јунаци,
да се српски развију барјаци,
и јунаци под њима се сјате,
па оружје свијетло да лате,
ка` и они, што су то чинили,
да би своју земљу одбранили.

Такав усуд ево и нас стиже,
и тај вакат све је нам је поближе,
народ српски слободарски дише,
неће трпјет` понижења више,
дух витешки Србијом корача,
нараштаје младе да ојача!

Па на позив славнијех предака,
у строј биће хиљаде јунака,
отаџбину нашу да одбрани,
од свакоје губе и немани!

Све од Уне, до Старе планине,
српски народ непрестано гине,
ни сад браћо избора нам` нема,
зло се ново, поново припрема?!

Е сад `ајмо, сложно уз прегнуће,
да бранимо огњишта и куће,
свету земљу и тврда стијења,
за будућа млада покољења!

Да нас не би прекорели преци,
свим` Србима сад гусларе реци,
нек` се срет`у на Дрини ријеци,
и ту да се к`о браћа загрле,
па нек` онда ка Космету хрле,
на крст часни, да се сви закуну,
и на свету Немањића круну.

Тако људи и јунаци раде,
па, када се тамјаном окаде,
нек Бог драги махове `им даде,
отаџбини да поврну наду,
а народу слободу и правду.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Петроварадин, 2021 љета Господњег

ВИДОВДАНСКИ САН

ВИДОВДАНСКИ САН

Баш синоћ сам, ружан сан уснио,
и зло страшно у њему видио,
а страх кад ме из сна пробудио,
зној ми бјеше сво чело облио!

Виђех мрачне раке од гробова,
силна јата црних гавранова,
а по земљи измиљеле змије,
да се ниђе крочити не смије!

А крвава троглава аждаја,
људско месо с костију одваја,
огањ бљује и све редом пржи,
док на челу, знак сотоне држи,
пламен суче и сву земљу лиже,
дим се густи до небеса диже,
а ријеке мутне и крваве,
трупла људска носаху без главе!
На Косову, ђе `но божур цвјета,
ђе би` давно и битка проклета,
и ђе земља метохијска света,
све бијело бјеше од костију,
ту, највећу видио сам змију!

Сан ми овај, на несрећу слути,
да ће много људи изгинути?!

Видов дане, Бог те не убио,
што си јада, много нам` донио,
од косовског боја па до сада,
наш је народ на те` често страда`!

Од искона и древних времена,
Световид је божанство Словена,
и Он Бог је свих српских племена,
што на душе мученика гледа,
да их царству небескоме преда!

Ал` Бог каже, да су снови лажа,
па, истина, од сна ми је дража!
Те, кад свјетлост са истока грану,
понадах се новом Видовдану,
да ће јутрос, са Сунцем да бане,
и све српске зацијели ране,
да нам зора у слободи сване,
да сви људи глупости се ману,
да мир једном донесе Балкану,
и ратови за вазда престану?!

Но се бојим, зла које нас стеже,
и у ланце хоће да нас веже,
па то мени на рат нови слути,
док се молим, разум ми се мути,
Бог ће ваљда молитву ми чути,
те се неће поново гинути?!

Свети Виде божанство највеће,
дај нам` сада, слогу и умјеће,
и мом` роду подај више среће,
да по земљи слободно се креће,
отаџбину своју да одбрани,
од зла сваког`, але и немани!

Гавран, змија и вода црвена,
ипак, слуте на лоша времена!
Па, све Србе позивам на слогу,
само сложни одбранит` се могу,
од свих јада и тешких бремена,
е друге нам`, браћо моја нема!

Мој витешки и дични народе,
браниоче правде и слободе,
нек` вас мисли ка истини воде,
а најбољи владари предводе!

Српски роде, ви сте Богу мили,
кад сте сложни и за борбу чили,
свакој ћете одољети сили,
и здраво ми за довијек` били!

Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Настави са читањем “ВИДОВДАНСКИ САН”