Pesma meseca: oktobar ’23. *Svetlana Tadić

BIRAM 

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

Svetlana Tadić

СПОЗНАЈА-Здравка Пап

Како је заносна спознаја
Саткана од погледа и жеља
И скривена у страсти и чежњи

Како је заносна истина
У крилу љубави и среће
И доброте у срцу и души

Како је заносна жеља
Која мора да чека
И самује у тишини

Како је заносна лепота
Која се крије од злих људи
И која је створена да сија

Како је заносна срећа
Која је полетела ка небу
И чека да стигне до раја

Ja život slavim

Ja život slavim danas
u vremenu prečestih umiranja
ne dam da crnilo smrti prevlada
ne dam da ičija duša strada
i nemam svećice i lampice
i nemam vesele drugarice
tiho i mirno Gospodu se zahvaljujem što neke ljude poznajem
što s njima i u njima trajem
I milion razloga za patnju imam
i milijarde tudjih nesreća znam
i rado bih zaplakala
deo života svog najmilijima dala
još malo ih sačuvala
al’ i takva eto,
ja danas život slavim
iako dani crveni sve više postaju plavi
iako se crnilo i meni u očima zaglavi
ali ne,
danas ne
danas je neko tužan zbog mene i meni zapevao
danas mi delić svoje duše dao
nije vagao, nije smišljao
jednostavno je zapevao
onako kako se peva proleću
u kolevci detetu
grunule su suze radosnice, rasterale setu
u vremenu umiranja
ja sam se ponovo rodila
ustreptala, proletela
a ne rekoh mu ni hvala
ul’ možda jesam
stvarno ne bih znala
ali ovaj dan, ovaj sat,
ma tren ovaj
za sva blaga sveta ne bih dala
hodam ulicama, lebdim
I ponavljam naglas
Gospode, na njemu ti hvala.
Svetlana Tadić

Biram

Biram

U eri imanja svega
grabeži i otimačine
ličnog i opšteg bezobrazluka
začinjenog sa bezbroj
sladunjavih reči,
ja sirotinju biram

Biram da nemam
sve što otimaju mnogi
jedni od drugih
pod velom nekakvih prava
biram pravo da biram

Sirotinju biram
za život malo mi treba
za sreću još i manje
ne treba mi ničije oteto imanje
ne treba mi škola bez znanja
ne trebaju mi ljudi bez obraza
ne treba mi da se stidim
rodjenog odraza

Sirotinju biram
da najbogatija budem
bez balskih haljina
zbog kojih se rebra lome
biram da imam gde
i da imam kome

Sirotinju biram
ne trebaju mi zvanja i titule
niti oko mene zveri pomahnitale
biram i gladna da budem radije
no da dušu poklanjam djavolu

Biram
da nemam sve za čim se gine
osim ako tome čovek nije ime
osim ako to nešto
ljubavlju i slobodom ne okiti me

Sirotinju biram
da u njoj bogato i srećno živim
daleko negde, sa šumskim zverima
da golim rukama zemlju kopam

Biram
Da mirno usnim i mirno se budim
da u prolazu,
slučajno drago biće poljubim
život i ceo svet svoj
privijem na grudi

Sirotinju biram
eto vam dvori, zlato i svila
eto vam šminka i veštačka krila
taj svet poznajem
taj svet ne volim
tamo sužanj sam bila

Biram da san živim
da život ne bih do veka snila.

Svetlana Tadić

Košava

Košava

Košava ko’ luda noćas udara
do koštane srži stiže
sve iluzije razbija

košava
mrak, ti i ja
slika nestvarna
nepostojeća
a duša je tako živo oseća

kao ruku tvoju preko ramena
umršenu kosu moju
preko tvoga obraza
zvonki smeh tvoj
blista u mojim očima

a od svega samo košava
surova, luda
posvud udara
snove budi
iluzije razara

u inat joj po huku hodam
čak i osmeh licu dodam
šta je luda košava
i da je sto puta jača
ne bi te odnela

srce te ne da
duša sakriva
nek mrznu ruke
vetar nek ujeda

dug je korak moj, siguran
znam kud sam krenula
ni orkan mi ne može ništa
a kamo li košava

možda je ona luda
al’ ne zna ni blizu ona,
koliko luda sam ja
i srce ovo
kad sreću oseća

Svetlana Tadić

УЗДАХ МРТВИХ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић

УЗДАХ МРТВИХ…

Све, све је мање
Људи што дишу
У ропцу гуше се
лажног живота
А прах вечности
Их прекрива брзо
Ваљда од стида
Дрхти срамота!

Не, и не слутих
Колоко близу
Смрт хода брижна
И не стрепи
Колико  њих
Под руку држи
И док ходају
Нико не бежи!

Настави са читањем “УЗДАХ МРТВИХ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

ЏЕМПЕР МОЈЕ МАЈКЕ – Даница Рајковић

ЏЕМПЕР МОЈЕ МАЈКЕ

Вредне и жуљевите руке
моје прелепе мајке
решила мајка
да себи истрика џемпер

Tо јој је жеља из младости ране
офарбала мајка плетиво
и пронашла мустру која јој одговара
ширио се мирис у дворишту
на најлепшу боју  што ораховина ствара

Настави са читањем “ЏЕМПЕР МОЈЕ МАЈКЕ – Даница Рајковић”

КОНТРА СЕБЕ – Андреја Ђ. Врањеш


КОНТРА СЕБЕ

Питају с правом забринути у интелекталним круговима земље, докле ћемо и зашто као народ радити огољено против властитих интереса, историјски у континуитету, предано са ентузијазмом?“

Постоји ли сличан народ код којег вековима траје аутодеструкцијa оваквих размера, са трајним последицама? Докле ће нас прогонити проблем нејединства? Ниподаштавање националног и духовног, баш увек нам се разбијало о главу, или можда ми сами желимо бити негативно оригинални? У питању је нажалост толико опасних стремљењења, појединаца и група да се коначно зада завршни ударац Православној цркви КАО ГЛАВНОМ КОХЕЗИОНОМ ФАКТОРУ код Срба. Тако би се вековима записивано претворило у бланко.

Настави са читањем “КОНТРА СЕБЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕМАШ ПРАВА-Здравка Пап

Ти немаш права
да ме учиш
и помераш очи
кад ти шта треба:
како да живим
како да ходам
и шта да мислим!
Са срцем да се играш
и снове лечиш.
Нисам пристала
твоја играчка
да будем.
Да мој живот живиш
и да се смејеш
свакој грешци,
зар не разумеш
да те волим
и да ти нећу рећи
колико ми смета!?
Правићу се
да ми је лепо
како ме гледаш.

Sanja Popić – Sviraj taj fajront

Kaži mi,
Šta je to u meni što se ne opire tvojim lažima
Pa kad mi kažeš kako nisam kao druge
Ja se samo nasmejem
I slegnem ramenima
Pred noć otvorim ormar
I vadim haljine
Slažem ih za bolje dane
U kojima me nećeš vrteti
Ponekad mi se zamagli u glavi
Od pomisli šta ti sve neću biti
U tom vrtlogu
Zamrzim sve devojke koje nisi ljubio
I kad me slažeš
Samo sležem ramenima
Šta god da kažeš
Ja ti verujem
Cvetom cvetam od tih laži
A kad najbolja sam
Tad se plašim

Kaži mi
Zašto nisam kao druge
Je li zato što ne verujem u zakone privlačnosti
Jer da je tako onda bi mi rekao
Ti si najveći kreten koga sam sreo
Mogla bih na sve te laži da se naviknem
Pa dugo ćutim
Jer sve sam to bila