Категорија: Ivo Torbica

NE ZABORAVI OD KOG SI RODA – Ivo Torbica

NE ZABORAVI OD KOG SI RODA

Ne zaboravi nikada od kog si roda,
Čija krv u tebi bez prestanka teče.
Svoje pretke uvek ponosno ističi.
Nakloni im se uvek i rado do poda.

Ne zaboravi svoju rodnu grudu,
Dom iz kog si se zaputio u svet,
Onu mirisnu livadu kojom si trčao.
Nek do same smrti deo tebe budu.

Ne zaboravi bezbrižne noći i jutra,
Kamen pod kojim ledena voda izvire,
Brdo iza kog sunce najlepše zalazi,
I kada te snaga bude napustila sutra.

Ne zaboravi ni onu staru sliku na zidu
Sa koje ti osmehe roditelji i dalje šalju.
Seti ih se često, za toliko još možeš,
I potomcima reci da ka svemu tom idu.

Ivo Torbica – NEMOGUĆE JE

Grliti sve ljude oko sebe,
Očekivati da budeš svima po volji, da te vole,
Nemoguće je!

One slične tebi,
Čak i u tami, nepogrešivo pronalaziš.
U mislima ste jedni pokraj drugih,
Čak i kada ne postoji valjan razlog za to.
Razgovarate dugo, da vam reči
Nekada nisu ni potrebne.

Utešiti sve izgubljene duše
Koji za zrno sreće i pažnje mole,
Biti sa svima prisan i dobar,
U nedaćama uvek vedar i nasmejan,
Nemoguće je!

Isključivo retki ljudi,
Koji su, u svakoj prilici tu, za tebe,
Ĉuju te, i kada te većina ne ĉuje.
Vide te, kada si mnogima nevidljiv.
Blizu sebe ih osećaš
Iako su kilometrima daleko od tebe.

Nadati se da se iz mulja i blata
Uvek možeš izvući sâm,
Živeti isključivo od kaplji prošlosti,
Bez svih njih, graditi pomno
Mostove do ljubavi, uspeha i slave,
Nemoguće je!

Иво Торбица – РАДИ НАС

На лету до врата твоје искрене душе,
У којој борави посебна лепота и истинска доброта,
Kоју, и по ноћи и склопљених очију,
Врло јасно осећам и видим,
Причај ми о свему, ради нас!

Од истог смо кроја. То обоје добро знамо.
И где год се запутио,
Ма колико далеко од Тебе био,
Испред мене, на свакој кривини,
Kао анђео, нежних и раскошних крила,
Ниоткуда, из ништавила,
У гомили непознатих и пролазних лица,
Увек се појавиш, само Ти!

Налик крупним пахуљама,
По мени тада почињу да падају сећања,
Све успомене,
Kоје се до смрти не заборављају.
Причај ми. Немој престати,

Јер глас твој волим да слушам,
Јер се двапут нећемо родити!

Причај ми и маштајмо о свему –

Ради јучерашњег,
Овог вредног, сада,

Ради свега оног
Што ће се међу нама тек збити,

Ради нас!

SVE SE MENJA – Ivo Torbica

SVE SE MENJA

Sve se konstantno menja
I nikad više ništa neće biti isto.
Čak i ovaj tren, za sekundu,
Postaće deo prošlosti i sećanja.

Kreneš li napred, nema više stajanja.
Isuviše toga te tek čeka –
Neki novi susreti i izazovi,
Bogati i vredni sadržaji,
Iako često pomisliš da je previše toga
Izvan tvoje snage i domašaja.

Ponekad zaglušiš svoje korake,
Isprljaš svoje ispeglano i čisto odelo.
Zna da ti se javlja zebnja,
Tinjaju strahovi od nepoznatog i novog,
Dok kasno stižeš
Na neke važne stanice života.

Sve se menja,
I nikad te isti ljudi zauvek neće okruživati.
Najradije bi zadržao ovaj čas,
Ili bi pak pobegao od svega, negde daleko.

Menjao bi rado
Sve ono što promeniti ne umeš,
Ili što umnogome ne zavisi od tebe,
Gubeći pritom onaj najvredniji deo sebe,
Nenadoknadivo vreme,
I čitav smisao svog prekratkog života.

НАД ТВОЈИМ ИЗВОРОМ – Иво Торбица

НАД ТВОЈИМ ИЗВОРОМ

Јеси ли ил` ниси мојих очију трептај
Дубоког уздисаја и суза, узрок
Овог света, најлепша стаза и гај
Наше постеље, најбистрији поток

Јеси ли моја или нека тамо туђа
Део моје пруге, реке и кањона
На њима си уз мене нешто луђа
Украс малог златног медаљона

Не мучи ме, другој срце не дам
Разума је, ипак, превагнуо тас
Над твојим извором се огледам
Док се коњâ чује галоп и кас…

AKO UMRU SNOVI – Ivo Torbica

AKO UMRU SNOVI

Ako umre i poslednji sanak moj,
Ako nestanu svi nasmejani, vedri dani,
Bolje da me nema više.

Čemu let, bez jakih krila i nadanja?
Čemu pesma, koju niko nikad ne peva?!

Ako sa porazima, padnem i ja,
Ako u nevolji zauvek ostanem sam,
Neka se sa zemljom i travom,
Pre vremena, stopim.

Čemu ovaj život, ako glas tišine
Uporno dolazi i kuca na vrata?
Čemu sve, kada svoj korak sve teže pratim,
Na putu, kojim samo usamljeni idu…

ПРАЗНИНА – Иво Торбица

ПРАЗНИНА

Напољу је некако необично тихо и мирно.
Још је једно јануарско зимско предвечерје.
Мраз и снегови су оковали равницу,
Широко плодно поље и све знане стазе.

Ни сам не знам колико смо пута њима,
Заљубљени и страшћу опијени, ходили.

И најмање зрно песка памти сваки наш корак,
Приче у недоглед и бројне ноћи без сна.
Сваки део улице чува твоје опојне мирисе.
На хладној постељи, осећам их и сад,
Док добре анђеле за твоју срећу молим!

Месец и звезде, као некад, истим жаром пламте.
У свом вечном небеском сјају се не штеде,
Ал’ у мучној борби са собом,
Све мање их примећујем.

Руке и дланови су ми одвећ груби и хладни.
Нема никог да их вечерас милује и згреје,
У ових неколико квадрата мрака и празнине.

Не прихватам стварност, нови и сурови свет,
Kоји ми са суморним јутрима доноси све,
Само не оно што срце највише жели,
Јер када је најлепше било,
Престало је,

Јер када смо највише веровали,
Нестала си,

Заувек!

ДЕО ТЕЛА ТВОГ – Иво Торбица

ДЕО ТЕЛА ТВОГ

На младој трави, испод крошње старог храста
Лежим на голим и миришљавим грудима твојим
Ове дуге летње ноћи желим бити део тела твог
Док нам постељу краси рамонда љубичаста

Прсти су већ на дугој и баршунастој коси твојој
И уснама милујем младеже по дугом врату
Подижем ти хаљину и додирујем ноге и колена
Kоја су сувише дуго била у бурној машти мојој

Опијени страстима, уживамо у љубавном чину
Не марећи много за пролазнике и гласове наше
Од узбуђења, почињемо обоје да дрхтимо
Покрећући све жеље, снове и емотивну лавину!

МОЈА СИ МУЗИКА – Иво Торбица

МОЈА СИ МУЗИKА

Моја си сена, сунце на крају тунела,
Све оно што ми вољу за животом даје,
Спас, када у дрхтајима изостану речи,
Kада ми неки сиви дани наврате у одаје.

Непресушан си извор, за којим тело жуди,
Док посматрам бљесак у очима твојим.
Вечна си ватра, која у грудима ми гори,
Ведра боја, којом небо и стазе бојим.

Моја си музика, чувар свих снова наших.
Пољуби ме. За обоје имам један план –
Желим да будеш краљица ове топле ноћи,
И лице наслоним на твој врат, груди и длан.

ЛАМПА – Иво Торбица

ЛАМПА

И ноћас на сточићу гори лампа стара.
У мраку, без тебе, заспати не могу.
Само у сећању могу те још чувати,
Замишљајући себе крај твојих бедара.

Груди су ми одвећ испуњене надом,
А мисли неким прекрасним сновима.
Само ме још они у реци живота држе,
Док бол куца и улази у ледени дом.

По зиду замишљам сенку твога тела.
Kако је необично лепа! Ал` ускоро ће
И она нестати, када се лампа угаси,
Са њом и мој живот и младост цела!