СПЛИТ
Кад долазимо у Мостар касно послије подне као да улазимо ,,У ШАНТИЋЕВО ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ“, писао je некада давно Стеван Раичковић. У Сплит кад улазимо или када га напуштамо он радује аутентичним изразом:Он није град већ дио неба са којег се види цијели свијет“. Када житељи Гламоча, Ливна,
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.
Босанског Грахова долазе у Сплит, обично одсједну у ексклузивном хотелу Лав, ноћ двије, довољно да оду до Бачвица, осјете море, онда се појаве на неким од познатих тргова, Пјаци обавезно која је својеврсни театар дешавања. Ако су у прилици да до дубоко у ноћ на Тргу републике остану на запаженом концерту , онда су направили себи угођај за незаборав. Ипак највећа вриједност овога града су људи, а Сплит их је одувијек имао: Мештровић, Тартаља, Вицко Крстуловић, Марулић, Борис Дворник, Јагода Буић и многи, многи други, могло би се набрајати цијели сат а да опет нисмо сигурни да ли су сви побројани. Не знам напросто некога из моје нападнуте младости да није волио овај град, били увјерени да Сплит неће бити контра Београда а и што би био мислили смо када су у времену злу дјелили исту судбину. У Сплит сам долазио и одлазио најмање четри пута годишње, пошто бих исто толико пута боравио код ђеда у Гламочу. Горштацима је овај град увијек био важан културни, трговачки , болнички и сваки други центар иза Динаре. Сјећам се имао сам пет година породично смо љетовали у Омишу, када је оца на вечеру позвао хрватски пјесник Јуре Каштелан, који је тако лијепо писао о нашој Десанки и ђацима Крагујевца побијеним у једној земљи сељака на брдовитом Балкану. Било је лијепо те медитеранске ноћи код Каштелана и било је искрено топло около срца у граду који гостима је поклањао све што је имао, до меканог сленга и пјесме далматинских клапа које су изводили слухисти, а грађани препознатљиве отворености, темпераментнoг духа уводили су нас у другачији свијет нама непознат али драг. Овдје ћете увијек осјетити призвук давне ренесансе, трубадура, серенада ослоњених на античку културу, овдје се стално велича радост, његује сензуалност али складно уметнуто у ново доба. Дука каже: ,,ЧОВЈЕК ЈЕ ДО ПАРИЗА ЈЕДНО А ОД ПАРИЗА ДРУГО.“; исто би се могло рећи за Сплит. Додао бих само човјек је од Сплита господственији за лакоћу вјеровања у непролазно лијепо. Тако је било некада. У овом каменитом поднебљу тешко је рећи шта је овдије мјера, шта су границе, сваки доживљај је засебан и посебан. И НИГДЈЕ ТУГЕ ЗА ПРОЛАЗНОШЋУ.