Месец: мај 2023.

УРНЕБЕСНО ПОЗОРИШТЕ – Драгослав Граочанкић

УРНЕБЕСНО ПОЗОРИШТЕ

Премијера комедије (?!) Душана Ковачевића УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА Народног позоришта у Београду и Народног позоришта Републике Српске на Великој сцени Народног позоришта у Београду 15. маја 2023. године
Режија и адаптација: Јагош Марковић

Све је било као на праизведби, упркос досадашњим бројним виђењима ове комедије Душана Ковачевића на сценама читавог српског језичког простора, а и изван њега! Али, оваквог виђења каквом смо синоћ присуствовали – тешко да је било. Можда би то рекли и они који су присуствовали бар већини досадашњих инсценација овог антологијског комада. Била је то урнебесна изведба која је увећала моћ и славу позоришне уметности. Инсценације које то постигну су ретке, без њих позоришту нема живота, бар не оног који му је изборио звездано место међу свукупним људским делатностима и вештинама. Јагош Марковић је (по ко зна који пут) разиграо и нашао себе, своју уметничку душу и човека који се у њој игра, уживајући до граница које само ретки ствараоци досегну.

Остварио је призоре који би надишли и узбуркали емоције и критерије хладног, мргодног, рационалног, можда највећег теоретичара књижевности, језика и позоришта 20. века – Михаила Михаиловича Бахтина! Са позорнице је узбудљиво, непрестано вејао и запљускивао живот у својим најпрофанијим, најбизарнијим, најаберативнијим и најграничнијим манифестацијама, које су сведочиле и подсећале на његову тешку, али истовремено лаку одгонетљивост, независно од тога да ли је реч о његовим комичким или трагичким обличјима.

Присуствовали смо комаду који уноси пометњу у теоријске класификације сценских жанрова. Иако су драмска дела са комедијским и трагичким елементима добро позната, Ковачевићева УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА већ своји луцидним и контрадикторним насловом исписује програмски концепт једног осебујног, иновативног, уникатног – помереног жанра позоришне игре. Ковачевићев комад мами на карневалистичко обликовање – што Јагошу Марковићу није требало двапут рећи: искористио је ту прилику као расни карневалиста, што се могло очекивати ако је на уму био његов досадашњи редитељски опус.

УВЕК САМ – Љубодраг Обрадовић



УВЕК САМ

Увек сам,
низ улицу корачаш.
Свет те одбаца.
Чувари права на истину,
све виде.

Увек сам,
пратиш сазвежђа.
Мрави се рада не стиде.
Људи својим путем жмуре.
Бледи на западу нада.

Настави са читањем “УВЕК САМ – Љубодраг Обрадовић”

NOĆNA MORA – Jasmina Dimitrijević

NOĆNA MORA

Sapliću me noci i pijane zore,
ogrnuta plaštom kao avet lebdim.
Pritisle mi pleća neke teške more,
snoviđenjem grešnim nesrećna se ledim.

Huk omrzle sove nekuda me vodi,
ali na tom putu putokaz ne stoji.
Nasukana  lađa što u bezdan brodi,
dok se dan pojavi svaki minut broji.

Sumaglica čudna, sunce se pomalja,
ali su i jutra sumorna i bleda.
Mučim se k`o neka začarana švalja

što od tankih  niti život svoj ispreda.
Da li sudbu moju sami đavo pravi,
kada svi su budni meni se san javi?

Настави са читањем “NOĆNA MORA – Jasmina Dimitrijević”

ПОГЛЕДИ КА НЕБУ

ПОГЛЕДИ КА НЕБУ

О Господе свемогући,
нек праведна Твоја рука,
на наша се плећа спусти,
и спаси нас ових мука.

Вјерујући народ српски,
у Тебе се узда` сада,
јер,Ти си нам, о Господе,
још једина оста` нада.

Душмани се српски множе,
а владари наши гложе,
заштити нас од зла овог`,
свемогући драги Боже.

Народ к небу поглед пружа,
ђе се Твоји двори сјаје,
и од Тебе помоћ тражи,
шта нам друго преостаје?!

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ

Нови Сад, на Сретење 2023 љета Господњег

ДУША

ДУША

Сваки човјек понаособ, два дијела лична има,
то су душа и тијело, ал` ме први сад занима.

Повреде ће на тијелу, краће доба бити красте,
ал` душевна рана често, никад неће да зарасте.

Доктори ће много лакше, бол тјелесни да спријече,
али им је пуно теже, бол душевни да лијече.

Кад тијело људско умре, у земљу ће да почива,
али душа гдје му иде, шта се са њом` тада збива?!

Тијело се земљи враћа, ка` и восак од свијеће,
а душа је као пламен и увијек к небу креће.

На крај пута животнога, тјелесно се све угаси,
прах се земљом тад покрива, ал` се душа ипак спаси.

Ал` дубоки бол душевни, никад са свим` не зац`јели,
те га душа с собом носи и на небо кад одсели.

То космичка енигма је и ту наше знање стаје,
и душа ће тајна бити, све док људског рода траје.

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Блажени су и спокојни, људи који имају добру душу.
Они, који имају лошу, никада нијесу мирни и спокојни“.
Питагора

Нови Сад, јесење Задушнице, 2018 љета Господњег

ZNAJ, DA NEDOSTAJEŠ MI JAKO…. -Snežana Popović

        Znaj, da nedostaješ mi jako ….

Dok sedim sama, u tišini vidim tugu.
Prazninu srca osećam već godinu dugu.
Rastankom našim sve se promenilo.
I ništa isto nije…utehu ne nalazim drugu.
Da zameni te majko ne može niko.
Znaj, da nedostaješ mi jako…..

Reči podrške, reči korisne, reči ohrabrenja
nikada više čuti neću od tebe, Bubi najdraža moja.
Ostaše mi samo sećanja na lepotu i dobrotu tvoju
što su sa neizmernim bolom otišle u raj
Bogu služiti i s nebeskih visina moliti se za nas.
Znaj, da nedostaješ mi jako…..

Otišla si a da pomoći ti mogla nisam.
Borila se carski do samoga kraja,
a ja verovala u čuda, ne želeći da priznam,
da po tebe došla je kočija poslednja.
Zauvek ćeš u mom srcu bitisati, vreme te neće izbrisati.
Znaj, da nedostaješ mi jako…..

Snežana Popović

ИСТОЧНИЦИ – Душан Комазец

Крен’о реком ил’ равницом, пропланцима рујног вреса
свуда стазе и богазе Светосавских покајница.
Чавлима те приковале с Метохијом за небеса!
На крсту ти ког проносиш Косово је плаштаница.

Из пурпура изворена на атима Обилића
прохујаваш кроз столећа на крилима Васкрснућа!
Кроз урвине у опанку мамиш кликтај соколића,
Албанијом разапета, голготињом кроз беспућа.

Дохујаност у времену праисконски дах ти брише!
Нема више Карађорђа, нити шуме за хајдуке.
„Сном мртвијем” Српство спава!ћ. Утихло је, не кидише!
Племство часно што преоста збијено је у буљуке?

Да л’ је време да се крене налбантину у походе,
да окује оцилима ореоле Српске душе?
Да се врате живоносни Источници који броде
кроз олује и вирове, да безверје Вером сруше?

НАИВНОСТ – Андреја Ђ. Врањеш

НАИВНОСТ

Веровали смо да естете могу бити
и  они који се не слажу са озбиљно ружним,
да је велико што спаја,
да границе постоје за уске душе.
Све што није ваљало,
називали смо реликтом прошлости.
Онда смо схватили,
да је време пролазно,
Настави са читањем “НАИВНОСТ – Андреја Ђ. Врањеш”

DAVNAŠNJA PESMA-SAVO BOŽIĆ

Kad bejah veoma mlad,

a našem beskrajnom druženju rad,

kad bejah zbunjeno drhtav,

uvek za te srca podatna i nežna,

posmatrao sam te iz prikrajaka

misli senovitih;

pod mesečinom srebrnastom

il’ u po bela dana kada kosić

u krošnji trešnje junske

violinski pesmu niz padine stere.

E da bi te u cvetnjaku međ’ ruzmarinima

i međ’ ružama video

zbog tvojih ugarak veđa

i puti ti neodoljivo crnopuraste,

umesto stazama i bogazima prekim,

ja sam okolokilemetarske drume pohodio.

Često sam te maštom milovao,

do čednosti svlači,

u svilen-halje te oblačio.

Želeo sam tvoje grudi čvrsto bele.

Da bi se u zagrljaju s mojim srele

i tvoje sočne usne vrele…

želeo sam

s mojima da se spoje-

spoje-nikad ne razdvoje,

ništa manje i ništa više.

 

Savo Božić Ružin. Š

 

Драган Матејић – ПОД ДЕДИНИМ ОРАХОМ – промоција нових књига

У Великом Шиљеговцу, 14.5.2023. године одржана је ретроспектива стваралаштва Драгана Матејића у којој су предтављене две књиге: ШИШАЊЕ ИЗ ДВА ДЕЛА и АЕРОДРОМ – ДРАМЕ И КОМЕДИЈЕ. У програму су између осталих учествовали Јелена Протић Петронијевић и Лидија Ужаревић из КЦК, као и Светлана Ђурђевић – заменик преседника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, Саша Милетић, Мирко Стојадиновић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Олга Раденковић, Бата Костандинов, Дејан Ристић, Драган Ракић Сингер и други… Наравно аутор књига и самог прогрма са богатом трпезом био је  Драган Матејић, па не кажу после узалуд да је од сваке Књижевне вечери боља  Књижевна  вечера! Уживајте у фотографијама које је снимио Милосав Ђукић Ћука.

ТРАЖИЛА САМ ГА СВЕЋОМ

Пада летња киша па само музе, разблатило се, не мож` нигде од куће да се иде. Седимо тако у кући, ма сврби ме нешто. Толико ми то да не могу пред свекра и свекрву да се изразим, да ти кажем за то. Мој Драгоје напео краци у кревет и дремка а ја му дворим оца и мајку, дворим тако и мислим, уједаред велим Драгоју: – Дижи се човече да идемо оно сено да пресложимо на тавану, знаш да смо га пред кишу само журно набацали да не покисне. – Не могу жено, спава ми се. Кад он помену то спавање, мене и нос засврбе. Тад му пред родитељи` подвикнем, колико да виде да сам радна. Он прогунђа нешто и пође. Попнемо се на таван од штале, а сено мирише, мирише, а меко ко душек.. Набацамо сено на гомилу па Драгоје крену да га гази и збива да више стане. Подбочим се на вилу и гледам у њега, тад ме засврбе најјаче. – Дај – велим – да набацамо на гомилу па да збивамо заједно. Он се изгледа тек тад опасуљи. – Значи због тог` си ти толико орна за посао? Виде сирома` да не мож` да се извуче, па леже врз мене. Кренемо по сену, а оно иза нас ко да је прошао онај ваљак од путну секцију. Таман сам јадна почела нешто лепо да замишљам, кад пуче таванска греда од велики притисак те се ми стрмекнемо доле у јасла пред краве. Морало
је тако да буде кад овај мој зап`о ко руднички бик. Ја, ево, лежим на ортопедско већ недељу дана, Драгоје ми спрат ниже, где се пипнем боли, а сврби, не питај.
Настави са читањем “Драган Матејић – ПОД ДЕДИНИМ ОРАХОМ – промоција нових књига”