ДЕОБЕ – Душан Комазец

Овде се збива грех што образ каља,
злочин без страсти, ил’ нешто још веће?
Док тужно горе воштанице свеће
нешто се крупно иза брда ваља!

Сада нас нема тамо где смо смели
некада славно минути без страха.
Сви наши пути стазе су без праха.
Залуд су у нас предаци се клели!

Чије нам клетве уминуше хтења,
па ћемо ипак сви под једну „шљиву”?
Други нам ору хранитељку њиву,
Ко ће је жњети, чија поколења?

Давно су овде почеле деобе,
још кад су прве зарудиле злости.
Никога не би грехе да опрости?
Да ли су тада почеле сеобе?

Неопојане достојанством краја
у безнадици, наше тужне мошти
вапе и моле, да „последњој пошти”
неприсуствује опело без раја!

Ко има право на спасење душе?
Тражимо правду за нестале снове
док туђе барке нашом реком плове.
Док руди време безнађа и тмуше?

ĆILIM

 

Zanemela zvona Gračanice,
muk, tišina, ništa se ne čuje;
samo vapaj crne kukavice,
svetom zemljom bolno odjekuje.

Da l’ uzalud Bog nam ćilim dade,
vežen krvlju kosovskih junaka;
da li malo bar imade nade,
da ne gazi po njim čizma svaka.

Ornamenti mistično su pismo,
nikad nismo bili nepismeni;
govore nam šta smo, ko smo, či smo,
kraj njih stani, na to s’ opomeni.

Gaziše ga rulje svakojake,
zakrvljene brisali su ruke;
razpredaše niti mu nejake,
pokidane vrlom tkaču muke.

Gledam ćilim svud po neka rupa,
pa mi srce tuga pita često;
da li može tanana zakrpa,
da zaceli poderano mesto.

Sada ćilim traži novog tkača,
da se večno ko ikona zlati;
da ne bude kukavičjeg plača,
da Kosovo sred Srbije vrati.

autor
Jovica N. Đorđević
31.05.2023g.