ЦАРСТВО НЕБЕСКО – Душан Комазец

Усних како летим над лелејском гором
до раскршћа чудног, раширених пести.
Стрепња ми опхрва срце зимомором.
Којим путем „стаза” мене ће одвести?

Случајно залутах у царство небеско
где бесциљно лутам, јер не могу срести
оне врле што су говорили реско.
Што су оставили трагове на цести!

Не знам што их нема, ко ли их затури,
препуни су били поштења и части?
Понекад су леђа окретали бури
да брже „пристигну”, ал’ ко их развласти?

Овде нема греха, туге, ни самоће,
плаветнују реке, тишина не бруји.
У бехару снежном руји мамно воће.
Овде песмом буде сићани славуји.

Овде плени занос тиховања рајског,
овде не тамнују пороци и хуље.
Овде нема злобе ни „преврата мајског”,
нити нам Господа разапињу руље!

„Тамо доле” баш се силна „копља ломе”.
Смерни ћуте, горди ругају се свему,
а понеки верни у „незнању” своме
Господу се моле, али служе „њему”!

Због злохудих мисли анђели ме коре:
„Премда сада пловиш реком бесмртности
„Знаш ли да си једва попео се „горе”.
„Спознао си да сте „тамо” само гости”!

Пренут опоменом чекам да сни мину,
да плашљива душа престане да зебе.
Не знам да л’ сам „тамо” спознао истину,
ил’ сам можда „овде” пронашао себе?