КИШНО СВИТАЊЕ – Душан Комазец

Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, безличне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!

Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.

Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне,
што буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.

Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем.

Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?

Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!

BEZNAĐE

Još uvek tumaram vrletima svojim,

ka beznađu svesti letimice hrlim;

severac me kida, ne mogu da stojim,

nit hrasta ni stene, zaklon da prigrlim.

 

Umorne mi noge, klecaju kolena,

san me grubo vuče ka novom sastanku;

u meni je tuga davno sakrivena,

kao zrno peska u starom opanku.

 

Ni paprati suve glavu da prisloni,

ni jaruge male dušom da privirim;

ni panja, ni koca, ruku da naslonim,

na trenutak samo dušu da umirim.

 

Zalud sada duša kipti od jarosti,

još besciljno luta niko je ne čeka;

samo crna zemlja da položi kosti,

da proguta jadnog bez nade čoveka.