Дан: 20. маја 2023.

КИШНО СВИТАЊЕ – Душан Комазец

Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, бездушне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!

Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.

Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне
и буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.

Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем!

Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?

Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!

ДУШЕ

( сонет 1.)

Душа са душом одвећ уплетена,
воле се душе, у љубави горе;
душе су наше тица убијена,
последњом песмом најављују зоре.

Душе су наше љубављу рањене,
срца камена наша љубав топи;
сред црне планине, окамењене;
душа изгубљена с твојом се стопи.

А кад и како, у које то време,
бићемо вољена телима скупа;
то за нас сад` више и није бреме,

нека нашу љубав Сунце окупа.
Нека свела рука свелу милује,
нека душа души љубав дарује.

ZRNO SREĆE

Od rođenja na put sam krenuo,
na put sreće kojem hrle svi,
predaleko to za mene beše,
vaj, ne stigoh da dođem na cilj.

A samo sam zrno sreće hteo
od grumena d` okrnjim i ja,
da i mene, kletoga pesnika,
na trenutak sunce obasja.

Tumar`o sam po životnoj tmuši,
tražeć pute gde sunašce sja,
kad god mišljah da stigoh do cilja,
ostadosmo tek mrča i ja.

Izmiče mi k`o duga na kiši,
k`o da grešan pred Bogom sam bio,
k`o da vetre krotiti sam hteo,
možda ne znah, jal nisam umeo.

Ostaviću u amanet rodu
moje knjige, brda rukopisa,
što ih pesnik i ratni veteran
kojekude za života pisa.

Na njim` da se pokolenja uče,
da zbiraju nebeskoga blaga,
život mine tek što zakoračiš,
to j` istina, deco moja draga.

U njih sam skrio ja misli moje
da u zaborav nikad ne odu,
u njih sam skrio samoga sebe,
u njih sam tebe, tebe i tebe.

Grob i na me pre rođenja čeka,
nemam krila na kom ću umreti,
lepršavu grivu kad ispustim,
pričaće se: umro pesnik kleti.

Ni groba se meni znati neće
jer poslušnik niči nisam bio,
niko za me neće palit sveće
preko Stiksa dok budem brodio.

BEZNAĐE

Još uvek tumaram vrletima svojim,

ka beznađu svesti letimice hrlim;

severac me kida, ne mogu da stojim,

nit hrasta ni stene, zaklon da prigrlim.

 

Umorne mi noge, klecaju kolena,

san me grubo vuče ka novom sastanku;

u meni je tuga davno sakrivena,

kao zrno peska u starom opanku.

 

Ni paprati suve glavu da prisloni,

ni jaruge male dušom da privirim;

ni panja, ni koca, ruku da naslonim,

na trenutak samo dušu da umirim.

 

Zalud sada duša kipti od jarosti,

još besciljno luta niko je ne čeka;

samo crna zemlja da položi kosti,

da proguta jadnog bez nade čoveka.