VOLEO SAM JEDNOM – Ljiljana Tamburić

VOLEO SAM JEDNOM

Čupao sam sunce sa zapadnog neba da produžim dan…
Lomio prste učeći Šopenov Largeto u e-duru
i žmureći produžavao san
da mi se njen lik ne bi sa misli pomakao…

Pričao sam o njoj svojim neprijateljima…
Lagao sam da je poznajem,
a nisam je znao.
Kad me je jednom pogledala
pet dana nisam vode okusio,
a nije da nisam bio
protiv ludila…

Zbog nje sam se na nebo penjao
i razdvajao oblake
da kap ne bi na njenu kosu pala,
a znam da mi nikada ne bi dala
da joj pomilujem, makar ruke…

Jednom sam se pobio sa nepoznatim čovekom
jer je na ulici dotakao ramenom…
Kako je smeo,
kad ja netremice
u nju oči zavijam…
I klijam
kao posađeno seme u crnicu
polivano njenim osmehom…

Voleo sam jednom…
Prolazile su godine
a ja sam za njom kaskao
i samo o njoj snio…
I nikad je se nisam nagledao…

O kakva sam budala bio…
Ili nisam…
Ne znam…

Na kraju moje ulice
živela je Vanja…
Žena koja je patila…
I koja mi je sve opraštala…
Koja je čupala sunce sa zapada,
razdvajala oblake
i mrzela ženu koju sam voleo…

Ljiljana Tamburić

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ – Љиљана Тамбурић

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ

Дочекај Боже, чету Анђела
што ти долазе погнутих глава…
Личе на јато белих голубова,
скраћених крила,
и носе у кљуновима гранчицe мира
и чисте душе- кандила мала.

Небригом, тешком, кристалне Ти праизворе замутисмо,
имена Твога достојни нисмо.
Вреди ли нам ово покајање
што га трубимо,
ми слуге Олтара Твога,
што заборависмо искрено и чисто
из себе, Теби, да навек нудимо
и да ходимо за Христом.

Пребрзо олистасмо
прескачући молитве,
ми, деца Бадњака и Крста…
Ми деца праведника и мученика
олако у Цркву Твоју улазисмо,
и ретко се крстисмо с три прста…

Олакшај ово тешко бреме… Оправдања нам неумесна беху…
Наметнусмо га сами, правдајући време
што нас обави као тама густа…
Крст наш претвори се у невину нам децу,
јер славопој ка Теби, молитве и смерност,
заборавише, грешна нам уста.

Отвори нам Боже двери!
Прихвати, нас људе, покајнички скрушене и пуне пепела…
Уведи у Царство своје, ове прегрешне душе
што се од јада и туге на Твоме прагу, гуше…

Отвори нам Боже двери
да оставимо макар кости…
Да проспемо испред Тебе покајање
и кажемо ти – Боже опрости!
за Тебе вредније од бисерних суза…
Узалуд син твој за нас погибе и узалуд се крстисмо,
огрезли у греху таме и луксуза…

Теби што светлошћу и огњем господариш
молимо се, оснажи нас и закрили!
Помогни опростом и благодари,
да заблистамо и будемо ти мили…

Дозволи да у Царству Твоме будемо
достојни ти гости…
Искрено се кајемо,плачући…
Боже, опрости!
Боже, опрости!

Љиљана Тамбурић

LJUBAV

Posle trenutka,
kada je lekar završio priču,
pao je znojav
u krilo mile.
Pred njegovim okom
bila je magla.
Svetlost se prostirala
daleko, visoko.
Ćutao je,
ni dah iz ustiju nije pustio.
Telo je drhtalo zbog
znaka smrti.
Ipak, i tada, u tom trenutku
mirno su plovile njegovim venama
krvava ljubav
vera i
nada.