(sonet 200.)
Čitam pesme prijatelja što ko i ja pesmu dišu,
napisanu, otpevanu, celi život boemišu;
uz muziku i uz vino prisećam se prošlih dana,
minu mladost, život minu, u srcu mi bolna rana.
Svirao sam i ja druže, u kafani uživao,
dok si na me pare bac`o, ne znah da si tugovao;
svirao sam nesrećnima i pare im uzimao,
oprosti mi prijatelju, šta je tuga nisam znao.
Daj da sviram jednu noćas pesmu što u srce dira,
život minu, ostari se, al ne nađoh duši mira;
sad ja zadnju paru dajem da produbim srcu rane,
violina neka jeca, jer otiću dan kad svane.
Otićiću u nebesa, tamo gde se duše vole;
jecaj, jecaj, violino, zemaljski me dani bole.
