Добродошли!
Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно, ког целива вече
тамним веловима, да прикрије чедно
„време изазова”, кад се уздах стече.
Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са гора,
огласи се тада „невидљива лира”.
Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји из ока хтели, ал’ дах ледни
застудио извор, из ког се безгласно
просуше кликери сјајни, непрегледни!
( sonet 114.)
Gledam belce kako nebom jezde,
belim putem dok Sunce zalazi;
boje neba pre no svanu zvezde,
kočijaš se sred raja nalazi.
Belina se sa nebom stopila,
s` horizonta na oluju sluti;
kočijaška s` čutura ispila.
zlatno nebo sve više se muti.
Jure belci, izmiču oluji,
čapur drobi kopita silina;
zvuk točkova u daljini bruji,
gledati ih od Boga milina.
Svanu danak, nestade silina,
ta lepota samo mi se snila.