ДЕОБЕ – Душан Комазец

Овде се збива грех што образ каља,
злочин без страсти, ил’ нешто још веће?
Док тужно горе воштанице свеће
нешто се крупно иза брда ваља!

Сада нас нема тамо где смо смели
некада славно минути без страха.
Сви наши пути стазе су без праха.
Залуд су у нас предаци се клели!

Чије нам клетве уминуше хтења,
па ћемо ипак сви под једну „шљиву”?
Други нам ору хранитељку њиву,
Ко ће је жњети, чија поколења?

Давно су овде почеле деобе,
још кад су прве зарудиле злости.
Никога не би грехе да опрости?
Да ли су тада почеле сеобе?

Неопојане достојанством краја
у безнадици, наше тужне мошти
вапе и моле, да „последњој пошти”
неприсуствује опело без раја!

Ко има право на спасење душе?
Тражимо правду за нестале снове
док туђе барке нашом реком плове.
Док руди време безнађа и тмуше?

ĆILIM

 

Zanemela zvona Gračanice,
muk, tišina, ništa se ne čuje;
samo vapaj crne kukavice,
svetom zemljom bolno odjekuje.

Da l’ uzalud Bog nam ćilim dade,
vežen krvlju kosovskih junaka;
da li malo bar imade nade,
da ne gazi po njim čizma svaka.

Ornamenti mistično su pismo,
nikad nismo bili nepismeni;
govore nam šta smo, ko smo, či smo,
kraj njih stani, na to s’ opomeni.

Gaziše ga rulje svakojake,
zakrvljene brisali su ruke;
razpredaše niti mu nejake,
pokidane vrlom tkaču muke.

Gledam ćilim svud po neka rupa,
pa mi srce tuga pita često;
da li može tanana zakrpa,
da zaceli poderano mesto.

Sada ćilim traži novog tkača,
da se večno ko ikona zlati;
da ne bude kukavičjeg plača,
da Kosovo sred Srbije vrati.

autor
Jovica N. Đorđević
31.05.2023g.

VOLEO SAM JEDNOM – Ljiljana Tamburić

VOLEO SAM JEDNOM

Čupao sam sunce sa zapadnog neba da produžim dan…
Lomio prste učeći Šopenov Largeto u e-duru
i žmureći produžavao san
da mi se njen lik ne bi sa misli pomakao…

Pričao sam o njoj svojim neprijateljima…
Lagao sam da je poznajem,
a nisam je znao.
Kad me je jednom pogledala
pet dana nisam vode okusio,
a nije da nisam bio
protiv ludila…

Zbog nje sam se na nebo penjao
i razdvajao oblake
da kap ne bi na njenu kosu pala,
a znam da mi nikada ne bi dala
da joj pomilujem, makar ruke…

Jednom sam se pobio sa nepoznatim čovekom
jer je na ulici dotakao ramenom…
Kako je smeo,
kad ja netremice
u nju oči zavijam…
I klijam
kao posađeno seme u crnicu
polivano njenim osmehom…

Voleo sam jednom…
Prolazile su godine
a ja sam za njom kaskao
i samo o njoj snio…
I nikad je se nisam nagledao…

O kakva sam budala bio…
Ili nisam…
Ne znam…

Na kraju moje ulice
živela je Vanja…
Žena koja je patila…
I koja mi je sve opraštala…
Koja je čupala sunce sa zapada,
razdvajala oblake
i mrzela ženu koju sam voleo…

Ljiljana Tamburić

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ – Љиљана Тамбурић

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ

Дочекај Боже, чету Анђела
што ти долазе погнутих глава…
Личе на јато белих голубова,
скраћених крила,
и носе у кљуновима гранчицe мира
и чисте душе- кандила мала.

Небригом, тешком, кристалне Ти праизворе замутисмо,
имена Твога достојни нисмо.
Вреди ли нам ово покајање
што га трубимо,
ми слуге Олтара Твога,
што заборависмо искрено и чисто
из себе, Теби, да навек нудимо
и да ходимо за Христом.

Пребрзо олистасмо
прескачући молитве,
ми, деца Бадњака и Крста…
Ми деца праведника и мученика
олако у Цркву Твоју улазисмо,
и ретко се крстисмо с три прста…

Олакшај ово тешко бреме… Оправдања нам неумесна беху…
Наметнусмо га сами, правдајући време
што нас обави као тама густа…
Крст наш претвори се у невину нам децу,
јер славопој ка Теби, молитве и смерност,
заборавише, грешна нам уста.

Отвори нам Боже двери!
Прихвати, нас људе, покајнички скрушене и пуне пепела…
Уведи у Царство своје, ове прегрешне душе
што се од јада и туге на Твоме прагу, гуше…

Отвори нам Боже двери
да оставимо макар кости…
Да проспемо испред Тебе покајање
и кажемо ти – Боже опрости!
за Тебе вредније од бисерних суза…
Узалуд син твој за нас погибе и узалуд се крстисмо,
огрезли у греху таме и луксуза…

Теби што светлошћу и огњем господариш
молимо се, оснажи нас и закрили!
Помогни опростом и благодари,
да заблистамо и будемо ти мили…

Дозволи да у Царству Твоме будемо
достојни ти гости…
Искрено се кајемо,плачући…
Боже, опрости!
Боже, опрости!

Љиљана Тамбурић

LJUBAV

Posle trenutka,
kada je lekar završio priču,
pao je znojav
u krilo mile.
Pred njegovim okom
bila je magla.
Svetlost se prostirala
daleko, visoko.
Ćutao je,
ni dah iz ustiju nije pustio.
Telo je drhtalo zbog
znaka smrti.
Ipak, i tada, u tom trenutku
mirno su plovile njegovim venama
krvava ljubav
vera i
nada.

СЕЉАЧКА ПОСЛА – Живојин Манојловић


СЕЉАЧКА ПОСЛА

Данаске је Светак.
У село се не ради.
Моја ће Радојка
С плачљиве серије
Баш да се наслади.
Ја се тако реших
До варош да скокнем.
На пијац да сврнем
Нешто и да продам
Па еври добрнем.
Жена у крошњиче
Тури крављи сира.
Кајмак не понесох
Јер онда ми сира
Ники нећ да бира.
И домаћа јаја
Снеле га кокошке.
Концентрат бре јеле.
Турих у улошке.
На точак с укачих,
То јесте бицикла.
Корпенче закачих
На гувернар од никла.
Настави са читањем “СЕЉАЧКА ПОСЛА – Живојин Манојловић”

ПРОВИНЦИЈАЛАЦ – Љубодраг Обрадовић

 


ПРОВИНЦИЈАЛАЦ

Устајеш рано и на рад полазиш,
своје снове још исањао ниси.
Стари комплекс жилама ти пролази,
из забите провинције ти си.

Ти увек сумњаш у себе,
као да си за пропаст света.
Јутрос ти опет срце зебе,
зашто сумњом свима сметаш.

Пишући песме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш.
Ти си ту само жито да жњеш,
и елиту сујетом не умараш.

Та, они стварају све што вреди,
јер само њима небо се смеши.
Знаш, гледањем бара се не цеди
и ништа сумњом неће да се реши.

У њиховом животу, незван си гост,
пролазник ког су случајно срели.
Зато одмах смело пређи мост,
који те од завичаја дели.

Устани сад и храбро пођи на рад
иако снове досањао ниси.
И нека ти срце заувек зна,
из забите провинције ти си.

Настави са читањем “ПРОВИНЦИЈАЛАЦ – Љубодраг Обрадовић”

BOSONOGI

 

Svod nam grizu crne ale gladne,
mesto ptica bombe nebom lete;
sred Sodome i Gomore jadne,
iz zgarišta uzdiže se dete.

Zlotvor krvlju hoće da ga poji,
crne senke mladu dušu muče;
nema majke da ga mlekom doji,
ka svetlosti da čedo privuče.

Al’ uzalud sjatiše se ale,
kad mu milost sva ide od Boga;
zalud vatru pod noge mu pale,
po zgarištu bosonogi hoda.

I za tminom srce mu ne haje,
čistom dušom novu nadu budi;
kroz proroke poruku nam šalje,
da se ljubav međ’ ljudima probudi.

autor
Jovica N. Đorđević
27.05.2023g.

ЦАРСТВО НЕБЕСКО – Душан Комазец

Усних како летим над лелејском гором
до раскршћа чудног, раширених пести.
Стрепња ми опхрва срце зимомором.
Којим путем „стаза” мене ће одвести?

Случајно залутах у царство небеско
где бесциљно лутам, јер не могу срести
оне врле што су говорили реско.
Што су оставили трагове на цести!

Не знам што их нема, ко ли их затури,
препуни су били поштења и части?
Понекад су леђа окретали бури
да брже „пристигну”, ал’ ко их развласти?

Овде нема греха, туге, ни самоће,
плаветнују реке, тишина не бруји.
У бехару снежном руји мамно воће.
Овде песмом буде сићани славуји.

Овде плени занос тиховања рајског,
овде не тамнују пороци и хуље.
Овде нема злобе ни „преврата мајског”,
нити нам Господа разапињу руље!

„Тамо доле” баш се силна „копља ломе”.
Смерни ћуте, горди ругају се свему,
а понеки верни у „незнању” своме
Господу се моле, али служе „њему”!

Због злохудих мисли анђели ме коре:
„Премда сада пловиш реком бесмртности
„Знаш ли да си једва попео се „горе”.
„Спознао си да сте „тамо” само гости”!

Пренут опоменом чекам да сни мину,
да плашљива душа престане да зебе.
Не знам да л’ сам „тамо” спознао истину,
ил’ сам можда „овде” пронашао себе?