Б А Г Р Е М – Живојин Манојловић



♥♥♥ Б А Г Р Е М ♥♥♥

Заискрио багрем.

Бљештаво…

Венчаницом…

Окићена

Раскошем крошња.

Права младина ношња.

Моравске кошаве

Узалуд гране ломише.

Сласт ,

Бујност

И нектар,

Обиљем га венчаше.

Настави са читањем “Б А Г Р Е М – Живојин Манојловић”

DEDINI OPANCI – Jasmina Dimitrijević

DEDINI OPANCI

Prohujala mnoga leta,al` secanja vecno žive,
zov detinjstva prkosi im pa me srce tamo nosi.
Gde ostala draga kuća,gde su rodne nase njive,
proplancima  livadice gde trčasmo nekad bosi.

Lutanja je bilo dosta,rodnoj grudi hrle noge,
al taraba porušena,kapija je pala stara.
Mala kuća oronula uspomene čuva mnoge,
na basamku dragi deda ko da jošte tu odmara.

Oko mene svuda pustoš,stara trešnja osušena.
Nekada sam tako srećna plodove joj ubirala.
Verala se po njoj deca,behu lepa ta vremena,
sada suva samo pati,što imala tad je dala.

Muk, tišina oko mene, nikog nema da me čeka.
Samo cvrkut neke ptice u strehama što se skriva.
Od rastanka prohujalo skoro pola moga veka,
pa se pitam što je tako, dal` sudbina možda kriva.

Настави са читањем “DEDINI OPANCI – Jasmina Dimitrijević”

Живота Трифуновић – БРАНКОВ ДУХ ШЕТА КАРЛОВЦИМА

БРАНКОВ ДУХ ШЕТА КАРЛОВЦИМА

Карловци су украс целог Срема,
таквог града надалеко нема.
Плаво небо и непрегледне равнице,
добри Сремци, а лепе Срмице

Над Карловцем “Видиковац” мотри,
мирис вина дошљаке опија,
а ветрови са свих страна пире,
сваком клима годи и прија.

Крај Карловаца широк Дунав кривуда,
тополе и врбе над водом се надвиле.
Кад опекне сунце и буде врућина,
дошљаке би у сенци радо сакриле.

Поносно пркосе и ветру и сунцу,
на Черату много бујни виногради.
Таласају се класале пшенице,
никли и уредили се кукурузи млади.

Недалеко је познато Стражилово,
Бранков дух целим крајем шета.
Свежи ваздух шаље Фрушка Гора,
каквог нема ни до краја света.
Настави са читањем “Живота Трифуновић – БРАНКОВ ДУХ ШЕТА КАРЛОВЦИМА”

АФОРИЗМИ *др Михајло Ћирковић

 

  • Људски живот је нај сиромашнији када новац добије вредност;
  • Живот је само скуп тренутака;
  • Размишљање о животу је удаљавање од живота;
  • Да ли је животна путања центрифугална, или, центрипетална?
  • Живим, дакле умирем;
  • Да је негде било живота најбољи докази су гробља;
  • Животни пут ми је потпун, ако ми је гроб у завичају;
  • У гробовима је укопано више тајни него живота;
  • Права подела животног века је: пре и после бркова;
  • Није страшно умрети, него умирати;
  • Живео си онолико колико си волео;
  • Брзина живота се мери брзином стварања прошлости;
  • Живот се простире докле се чује твоје “ЈАО”;
  • Џаба смо живели ако нам молитве захвалнице замене молитве покајнице;
  • Живели смо као браћа, а онда се осетио  дим тамјана између нас;
  • Живот нам суди по закону узрочности;
  • Двоструки живот је имитација, јер не живимо два живота, већ два полу живота;.

др Михајло Ћирковић

ИЛУЗИЈА

И нестаде тако нетрагом својим
тај осећај што ми вазда мисли смути.
Да кренем напред, више се не бојим,
нову срећу сада моје срце слути.

Згрчене мисли сад слободно лете,
зарањам смело у животне воде.
Оде у прах онај што мрежу плете,
а заједно с њим и сваки оков оде.

КИШНО СВИТАЊЕ – Душан Комазец

Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, безличне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!

Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.

Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне,
што буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.

Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем.

Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?

Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!

BEZNAĐE

Još uvek tumaram vrletima svojim,

ka beznađu svesti letimice hrlim;

severac me kida, ne mogu da stojim,

nit hrasta ni stene, zaklon da prigrlim.

 

Umorne mi noge, klecaju kolena,

san me grubo vuče ka novom sastanku;

u meni je tuga davno sakrivena,

kao zrno peska u starom opanku.

 

Ni paprati suve glavu da prisloni,

ni jaruge male dušom da privirim;

ni panja, ni koca, ruku da naslonim,

na trenutak samo dušu da umirim.

 

Zalud sada duša kipti od jarosti,

još besciljno luta niko je ne čeka;

samo crna zemlja da položi kosti,

da proguta jadnog bez nade čoveka.

 

ПоезијаСРБ у Геронтолошком центру Крушевац


Чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, су 19. 5.2023. године у Геронтолошком центру Крушевац извели поетско-музички програм за најстарије суграђане. Наступили су песници: Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић и Миљко Шљивић и казивањем своје поезије и ове године подржали  установу Геронтолошки центар Крушевац у реалазицији пригодног програма за најстарије суграђане. Своју поезију говорио је и Рилак Милош, корисник услуга Геронтолошког центра Крушевац. Програм је осмислила и водила заменица председника Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, Светлана Ђурђевић.


УВЕК САМ

Увек сам,
низ улицу корачаш.
Свет те одбаца.
Чувари права на истину,
све виде.

Настави са читањем “ПоезијаСРБ у Геронтолошком центру Крушевац”