Добродошли!
( sonet br. 69 )
Pustite me celu noć da pevam,
o boemu što svog doma nema;
da uz pesmu stari život snevam,
sve dok glava ne klone da drema.
O Mitketu pevaću vam pesme,
o Emini, lepoj , opevanoj;
o devojci s ibrikom kraj česme,
i o luli srebrom okovanoj.
Pevaću vam kako Sunce zađe,
duh kad vene kako sve se smrači;
kako mladost nema da se nađe,
kako s` zorom umore svirači.
Kući prate boema što drema,
kući prate, al` on kuċe nema.
© Branko Mijatovic 2021.
Iz zbirke soneta u pripremi
ПОГЛЕДИ КА НЕБУ
О Господе свемогући,
нек праведна Твоја рука,
на наша се плећа спусти,
и спаси нас ових мука.
Вјерујући народ српски,
у Тебе се узда` сада,
јер,Ти си нам, о Господе,
још једина оста` нада.
Душмани се српски множе,
а владари наши гложе,
заштити нас од зла овог`,
свемогући драги Боже.
Народ к небу поглед пружа,
ђе се Твоји двори сјаје,
и од Тебе помоћ тражи,
шта нам друго преостаје?!
Аутор: Љубиша Ж. Војиновић МАЈСТОРОВСКИ
Нови Сад, на Сретење 2023 љета Господњег
ДУША
Сваки човјек понаособ, два дијела лична има,
то су душа и тијело, ал` ме први сад занима.
Повреде ће на тијелу, краће доба бити красте,
ал` душевна рана често, никад неће да зарасте.
Доктори ће много лакше, бол тјелесни да спријече,
али им је пуно теже, бол душевни да лијече.
Кад тијело људско умре, у земљу ће да почива,
али душа гдје му иде, шта се са њом` тада збива?!
Тијело се земљи враћа, ка` и восак од свијеће,
а душа је као пламен и увијек к небу креће.
На крај пута животнога, тјелесно се све угаси,
прах се земљом тад покрива, ал` се душа ипак спаси.
Ал` дубоки бол душевни, никад са свим` не зац`јели,
те га душа с собом носи и на небо кад одсели.
То космичка енигма је и ту наше знање стаје,
и душа ће тајна бити, све док људског рода траје.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„Блажени су и спокојни, људи који имају добру душу.
Они, који имају лошу, никада нијесу мирни и спокојни“.
Питагора
Нови Сад, јесење Задушнице, 2018 љета Господњег
Znaj, da nedostaješ mi jako ….
Dok sedim sama, u tišini vidim tugu.
Prazninu srca osećam već godinu dugu.
Rastankom našim sve se promenilo.
I ništa isto nije…utehu ne nalazim drugu.
Da zameni te majko ne može niko.
Znaj, da nedostaješ mi jako…..
Reči podrške, reči korisne, reči ohrabrenja
nikada više čuti neću od tebe, Bubi najdraža moja.
Ostaše mi samo sećanja na lepotu i dobrotu tvoju
što su sa neizmernim bolom otišle u raj
Bogu služiti i s nebeskih visina moliti se za nas.
Znaj, da nedostaješ mi jako…..
Otišla si a da pomoći ti mogla nisam.
Borila se carski do samoga kraja,
a ja verovala u čuda, ne želeći da priznam,
da po tebe došla je kočija poslednja.
Zauvek ćeš u mom srcu bitisati, vreme te neće izbrisati.
Znaj, da nedostaješ mi jako…..
Snežana Popović