Крен’о реком ил’ равницом, пропланцима рујног вреса
свуда стазе и богазе Светосавских покајница.
Чавлима те приковале с Метохијом за небеса!
На крсту ти ког проносиш Косово је плаштаница.
Из пурпура изворена на атима Обилића
прохујаваш кроз столећа на крилима Васкрснућа!
Кроз урвине у опанку мамиш кликтај соколића,
Албанијом разапета, голготињом кроз беспућа.
Дохујаност у времену праисконски дах ти брише!
Нема више Карађорђа, нити шуме за хајдуке.
„Сном мртвијем” Српство спава!ћ. Утихло је, не кидише!
Племство часно што преоста збијено је у буљуке?
Да л’ је време да се крене налбантину у походе,
да окује оцилима ореоле Српске душе?
Да се врате живоносни Источници који броде
кроз олује и вирове, да безверје Вером сруше?