ИСТОЧНИЦИ – Душан Комазец

Крен’о реком ил’ равницом, пропланцима рујног вреса
свуда стазе и богазе Светосавских покајница.
„Чавлима” те приковале с Метохијом за небеса.
А на крсту којег носиш Косово је плаштаница!

Из пурпура изворена на атима Обилића
прохујаваш кроз столећа на крилима Васкрснућа!
Кроз урвине у опанку мамиш кликтај соколића,
Албанијом разапета, голготињом кроз беспућа.

Дохујаност у времену праисконски дах ти брише!
Нема више Карађорђа, нити шуме за хајдуке.
„Сном мртвијем” Српство спава! Утихло је, не „кидише”.
„Племство” часно што преоста збијено је у буљуке?

Да л’ је време да се крене налбантину у походе,
да окује оцилима ореоле Српске душе?
Да се врате живоносни Источници који броде
кроз олује и вирове, да „препреке” Вером сруше?