И нестаде тако нетрагом својим
тај осећај што ми вазда мисли смути.
Да кренем напред, више се не бојим,
нову срећу сада моје срце слути.
Згрчене мисли сад слободно лете,
зарањам смело у животне воде.
Оде у прах онај што мрежу плете,
а заједно с њим и сваки оков оде.
Дан: 22. маја 2023.
SVETAC
Kamen tvojih prstiju je otpao,
tvoj dlan ispružen u blagoslov
kao krilo, velike, dobre ptice,
leži pred tvojim nogama razbijen, tuđ…
Tvoje noge su rasekli zubi zemlje,
i kamenje, sivo kamenje.
Dugačak je put, vijugav, strmoglav,
dugo su žudele oči iz tamne šupljine…
Zarđalu mačevi vremena rovali su u njima,
sad zure tvoje oči u sebe same,
u ustajalu ostavu tvojih misli,
moćnih misli iz svemisli…
Usne ne osećaju pauke
koji predu preko njih
sive paučine ćutnje,
sive i bezvremeno prašnjive…
Ti, rastočena ćutnja
što u tami stoji,
u kamen si urezana miso
s okrnjenim borama čela…
Samoćo na belom kamu,
crni krste što se raspadaš
u iskonskim očima crkve
na čaršavu praiskonskoga mraka…
Daleko kameni golubovi tvoje glave,
utihnule tvoje tice, tice pevačice.
Odnekud čuješ krike ždralova;
pesma tvoja tica ubijena,
tvoja duša glogom probodena…
* * *
Sve biće pesak koji peva…
Iz zbirke “Snoviđenja”