УРНЕБЕСНО ПОЗОРИШТЕ
Премијера комедије (?!) Душана Ковачевића УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА Народног позоришта у Београду и Народног позоришта Републике Српске на Великој сцени Народног позоришта у Београду 15. маја 2023. године
Режија и адаптација: Јагош Марковић
Све је било као на праизведби, упркос досадашњим бројним виђењима ове комедије Душана Ковачевића на сценама читавог српског језичког простора, а и изван њега! Али, оваквог виђења каквом смо синоћ присуствовали – тешко да је било. Можда би то рекли и они који су присуствовали бар већини досадашњих инсценација овог антологијског комада. Била је то урнебесна изведба која је увећала моћ и славу позоришне уметности. Инсценације које то постигну су ретке, без њих позоришту нема живота, бар не оног који му је изборио звездано место међу свукупним људским делатностима и вештинама. Јагош Марковић је (по ко зна који пут) разиграо и нашао себе, своју уметничку душу и човека који се у њој игра, уживајући до граница које само ретки ствараоци досегну.
Остварио је призоре који би надишли и узбуркали емоције и критерије хладног, мргодног, рационалног, можда највећег теоретичара књижевности, језика и позоришта 20. века – Михаила Михаиловича Бахтина! Са позорнице је узбудљиво, непрестано вејао и запљускивао живот у својим најпрофанијим, најбизарнијим, најаберативнијим и најграничнијим манифестацијама, које су сведочиле и подсећале на његову тешку, али истовремено лаку одгонетљивост, независно од тога да ли је реч о његовим комичким или трагичким обличјима.
Присуствовали смо комаду који уноси пометњу у теоријске класификације сценских жанрова. Иако су драмска дела са комедијским и трагичким елементима добро позната, Ковачевићева УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА већ своји луцидним и контрадикторним насловом исписује програмски концепт једног осебујног, иновативног, уникатног – помереног жанра позоришне игре. Ковачевићев комад мами на карневалистичко обликовање – што Јагошу Марковићу није требало двапут рећи: искористио је ту прилику као расни карневалиста, што се могло очекивати ако је на уму био његов досадашњи редитељски опус.
До перфекције организовану гротескност, нужни део сваког карневалистичког приступа делу и представи, и аутор дела и редитељ су постизали у хендикепираним условима, играјући на „малом терену“ са свега осам ликова, унаточ томе што овај облик позоришне игре тражи велики број ликова, када се џумбусност, русвајност и урнебесност лакше остварују. Оне су у овом случају постигнуте у једној привидно породичној драми/комедији у којој је вештина аутора и редитеља створила утисак да су на сцени сви чланови и једног и другог позоришта.
Ова мултипликација је постигнута у многим другим елементима представе. Томе су допринели њен ритам, сочност њених раблеовских призора и реплика, промишљена организација игре – што је све изградило њену амблематичну, извансеријску комедијско – драмску посетницу. Гледали смо, поврх свега овог, зналачко здруживање деоница пучких приказа, комедије дел арте, инвектива и атмосфере ренесансне провенијенције и брехтовског поимања театра!
Нема тумача улоге у овом комаду који неће своје синоћно остварење с правом уврстити у врхове својих глумачких домета. Чиниће то и они чија боја, шарм, магичност и персоналност већ дуго представљају заштитни, репрезентативни знак српског театра: Нела Михајловић и Бранко Видаковић, на пример, али и Жељко Еркић, Александар Вучковић, Сандра Бугарски… А има и још једног озарења, готово запрепашћења: исказани чудесни глумачки дар детета/дечака Петра Васиљевића, чија спонтаност, непатвореност, уверљивост, чедност и једноставност представљају врхове глумачког умећа!
Музика: ни бетовеновско ухо није могло да одоли оној кафанској, народској, пробраној, која вас подсћа да сте живи, али ни оној сасвим другачијој, која долази из модерних музичких студија, из извођења најпознатијих светских и наших музичких бендова. И једна и друга имале су дискретну вокалну пратњу једног дела публике!! Чини се да је ова појава незабележена у историји Народног позоришта.
Сценографија: реалистична варијанта надреалистичности. Даровита, свежа, хуморна, лакорука, сваким својим детаљем подупире идеју представе. Дрво чији су корени окренути према небу, а крошња у тле забијена – њен је моћни и доминантни сценографски знак и идејна колајна представе.
Крај свега овог промичу вам и неке мање важне несавршености: претеривање и насилно јурење гротеске на самом почетку више пута одлагане премијере; предуг крај, који смањује његову ефектност; нејако решење са кратким појављивањем милиционерке; једва један или два недовољно уверљива међупризора, који могу умањити претходно задобијено поверење гладаоца – али која је то представа којој речено не може нимало сметати да буде виђена као најбоља у позоришној сезони на измаку?!
Аутор, велики српски драмски писац Душан Ковачевић почаствовао је гледаоце својим присуством и био поздрављен онако како је вероватно у херојским временима народ поздрављао своје акламацијом изабране, неприкосновене трибуне у које је безгранично веровао.
Београд, 16.5.2023.
© Драгослав Граочанкић
