Subotnje veče misleno,
opet sam sâm, besmisleno.
Predamnom papir, izgužvan, beo;
to moje lice…
Levo knjige, desno knjige;
brdo papira što dušu dira.
Hrpa misli iz svemisli!
Zamisli…
Zašto baš ovog kilavog proleća
bujica rime sve veća i veća?
Crveni telefon, imenik žut,
listam ga, drhtim k`o na vetru prut…
Hoću li noćas pronaći broj?
Ne bilo čiji, nego tvoj prijatelju moj!
Želim da misao ima smisao,
i ove subote besmisaso:
nijedan poznat ne nađoh broj…
Prijatelje moje izbrisali?
Imenik žuti k`o da nije svoj,
pa zar nijedan prijatelj moj?
Besmisleno, nemisleno?
Ma, promišljeno!
Tek juče svi tu su bili,
sve dobro moje sa mnom delili…
Večeras, kad delim samo tugu,
kad delim čemer, jad i bedu,
drugog su našli s kim piju i jedu…
Pljuju sad oni na misli moje,
fuka se njima za moju tugu;
već dugo živimo misao drugu,
odavno nemamo misli iste:
njihove kvarne, moje još čiste…
Prestah listati imenik žut,
ne drhtim više, nisam ni ljut.
Nek misle i dalje svoje pogane,
ja ću i dalje pesničke, tanane…
Pisaću moje stihove i rime,
ne, neću reći nijedno ime,
imena više nisu važna,
ta, ionako sva behu
Iz knjige izabranih pesama
“Bez senki iza ljupkosti snoviđenja”
