Još uvek tumaram vrletima svojim,
ka beznađu svesti letimice hrlim;
severac me kida, ne mogu da stojim,
nit hrasta ni stene, zaklon da prigrlim.
Umorne mi noge, klecaju kolena,
san me grubo vuče ka novom sastanku;
u meni je tuga davno sakrivena,
kao zrno peska u starom opanku.
Ni paprati suve glavu da prisloni,
ni jaruge male dušom da privirim;
ni panja, ni koca, ruku da naslonim,
na trenutak samo dušu da umirim.
Zalud sada duša kipti od jarosti,
još besciljno luta niko je ne čeka;
samo crna zemlja da položi kosti,
da proguta jadnog bez nade čoveka.
(Прочитано: 24 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 510.274 пута)
