ЧЕКАМ
Ноћ је већ одавно почела.
Седим у парку на клупи,
мисли ми некуд одлутале.
Благи поветарц их разноси.
Гута их бука аутомобила
и повремени жагор пролазника.
Са неба месец умилно гледа
док јата звезда намигују.
А ја чекам и чекам,
можда ће ипак доћи?
Сетиће се овог места,
протеклих дана и вечери.
Није било то тако давно,
још су свежи трагови,
још све мирише на њу
и ово место и оклина.
Не, не могу заборавити
ни један тренутак,
а ни сусрет, пољупце…
Да ли је могуће, питам се,
да се љубав тако брзо гаси?
Зар се не може добити нова шанса?
Није било никаквих разлога
за растанак, чежњу, патњу…
Не знам шта се десило,
све тако изненада, брзо…
Наша љубав беше као варница,
Изненада засија, па се угаси
и неста заувек.
Не знам, можда се покаје,
па ми се опет врати…
И ја ћу и даље чекати,
увек у исто време
и на истом месту,
у парку где смо се упознали…
Све дуже ћу је чекати,
дуго, дуго…
Можда заувек!
Настави са читањем “ЧЕКАМ – Живота Трифуновић”