Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, безличне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!
Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
мене прекрили пролеће маја.
Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне,
што буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.
Пој старе песме, зора што свиће,
киша што стално ромиња, лије
опише као најжешће пиће.
Пожелех да те под крило свијем.
Утихнула сетна песма стара,
ноћ лелече, а ти немо стојиш,
к’о предивна икона с олтара,
ил’ се можда новог дана бојиш?
Тужним лепетом тишине пара
„малена птица” са душом плахом.
Вину се летом што крила смара.
За белим одлепрша облаком!
(Прочитано: 262 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 610.761 пута)