Месец: јануар 2022.

ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало


ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ

Виноград се, каже деда, за живота једном сади,
за Трифуњдан обрезује и благослов за род прима.
Тако исто с кућом бива, и кућа се једном гради
и виноград и праг родни, преносе се потомцима.

Виноград се брижно пази, као дете размажено,
сваког дана и он тражи, бригу љубав, миловање.
У њему се буди живот, кад је душом завољено,
виноград је извор здравља и божије даровање.

С кол`ко бриге свака мајка носи чедо под грудима,
исто тако виноградар, ради, стрепи толко дана.
Обрезује, окопава и хвали се пред људима,
сваког јутра од Трифуна, до јесењег Михољдана.

На Трифуњдан већ у зору, домаћин га обилази,
ореже по који чокот, с вином шкропи орезано.
Молитвом му враћа снагу, грубом руком лозу мази,
да с јесени запенуша, добро вино, Богом дано.

Настави са читањем “ВИНОГРАД ЈЕ КАО ДЕТЕ – Јован Н. Бундало”

ЉУБАВИ – Даница Димитријевић Петровић


ЉУБАВИ

Колику моћ има Сунце
Што пригрли твоје додире
Колику моћ има зрак
Који заблиста светлошћу твојих очију
Колико речи да удахнем
Како бих ти рекла,
Смислу мог универзума,
Ти светионичару моје љубави
Придодај ми твоју душу
Да ме води кроз време
Ушушкај моје мисли осликане делима
Тешко је дохватити месец
И ставити га на груди твоје као орден

Настави са читањем “ЉУБАВИ – Даница Димитријевић Петровић”

ИГРА ТЕЛА – Живојин Манојловић


ИГРА ТЕЛА

Љубим  прст
Ногу
И даље
Бутином као свила
До састава обе
Где ври пожуда
И страст луди
Влажном топлином
Сагорева и оно мало свести
До бесвести
Твојим уздахом
Као ропац Нијагаре
У понору водопада
Рукама преко бедара
И јамица

Настави са читањем “ИГРА ТЕЛА – Живојин Манојловић”

ПТИЦЕ – Дуле Р. Пауновић

ПТИЦЕ

Јато грабљивих, гладних, изгладнелих птица
црних, сивих, белих… неуморно кружи, надлеће
над рањеном душом и телом, чини се – на издисају
и већ осећам њихову топлоту и сладуњави задах.

Клепет и све слабији замаси разнобојних крила,
у немоћи и посустајању, доносе ми пријатну свежину,
наду да ће ускоро доћи дуго, дуго жељени крај
без сећања, наде, бола, непрекидне стрепње…

Црне, грактаве и гладне птице само су весници смрти
после њиховог крвавог пира, не остаје ништа:
ни бол, ни патња, ни успомене, ни зебња од непознатог,
наступа вечност материје без свести и осећања.

Сиве, често нечујне птице, безболно улете у тело,
свијају гнезда, полажу покварена јаја за будућност
и једнога дана, у тренутку среће, без најаве и бола,
излегне се нешто злокобно, не знаш шта…

али нема више сигурних осећања, веселих и лепих снова,
оних што тумачиш као наду за лепшу будућност, живот…
Све постаје сумња, живот у сновима – коб, која је у теби
и живот постаје ружан сан -коб- негација тебе и њега.

Беле птице су најлепше, неупадљиве у плаветнилу неба,
често и невидљиве – смо круже и само одлете… у тишини
да ти заметну траг, крећеш погрешним путем – кобним путем
и страдаш, у вртлогу истине и правих путева -ЗБОГ ТВОЈИХ ПТИЦА.

Дуле Пауновић
25. 09.2021.год.

Zavoleo je davno – Miško Pločić

Zavoleo je davno
Dok je još pupoljak bila
Dok je crne oči i prelepi osmeh
I svoju nevinost u grudima krila
Dok je još bosa trčala po livadama
I po njima brala cveće
Zavoleo je kao devojčicu
Koja se igrala sa leptirićima
I hvatala ih u letu
Zaljubio se u njezin nevini osmeh
I smedju dugu kosu
Pogledom joj pratih ko gazele hod
I crvenu haljinicu
Koja joj je lepršala oko nogu
Zaljubio se u nju, a da nisam
Ni znao to

Настави са читањем “Zavoleo je davno – Miško Pločić”

TAKO SI LEPA KAD SI PIJANA 🍷

TAKO SI LEPA KAD SI PIJANA…

Tako si lepa kad si pijana…
Držiš tu čašu tako visoko i tako elegantno.
Ispijaš to vino tako sporo, tako lagano, gutljaj po gutljaj.
Veruj mi anđele.
Tako si lepa kad si pripita.
Igraš kao da nikoga na svetu nema osim tebe.
Preplićeš vešto rukama, pucketaš tim tankim prstima, dok u jednoj ruci držiš kastanjete.
Igraš tim bosim nogama, lepa si tako pripita, žena si, al opet dete iz tvoje duše još nikud nije uteklo.
To dete koje se tako slatko smeje na glas i onda kad nije pravi čas.
Smeješ se na moje fore, na sve one neumesne šale, smeješ se zato što ima dovoljno alkohola u tvojoj krvi da ne plačeš. A znam, često noću zaplačeš onako trezna kad mene hvata san.
O, bože kako si lepa tako pripita…
S tim tragovima vina na tako sočnim tvojim usnicama.
Tako nežnim.
Tako ženstvenim.
A opet tako vatrenim, strastvenim.
Poljubi me tim usnama s ukusom oporog vina moja mala pijanduro.
Igraj, pleši moja bosonoga vilo, penji se na sto i napravi spektakl kakav do sada još svet nije video.
Pa tu čašu, koju tako elegantno i visoko držiš dok nazdravljaš baci na pod i razbij je na komade.
Ionako si poslednju kap iz nje ispila.
Ionako ti nije potrebna.
Znam, sutra će te boleti glava i biće ti muka od mamurluka.
Ali danas si moja.
Samo moja.
Večeras nećeš spavati sama.
Večeras si moja, samo moja, pijana dama.
I ostaćeš moja i kada budeš bila trezna.

 

Autor:Nina Miletić

Крушевац
Категорија: Одрасли песници

ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић


ДА ЛИ СИ СТВАРНА

У твојој љубави ко на морској пени
Одрекох се вечно ја свога живљења
Јер живот сам свој даривао жени
К’о морској сирени достојној дивљења.

Обнажену, страсну, из морских дубина
Као Афродиту доживех те јако
Губио сам даха од твојих милина
Тонуо и топио до безсвешћа тако.

Горела је ватра где сам те дотако
Стапала се самном љубљем сједињена
Од омила твога срећан би заплако
Да ли си сирена или само жена.

Јеси ли стварна и хоћеш ли доћи
Да срећан уроним у твоје дубине
Или ћеш крај мене мимоходом проћи
Живећу и тада за чедне милине.

Настави са читањем “ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

ДУВАЈ ВЕТРЕ – Љубодраг Обрадовић


ДУВАЈ ВЕТРЕ

“Дувај ветре, јаче, јаче,
да не чујем срце како плаче”.

Има ли на свету овом Бога,
има ли прaвде, или како за кога.
Зашто патња срце да стеже,
ниси једини, другима је теже.

На свету овом милиони пате,
траже срећу, али никако да схвате,
да је само занос, њихова слобода,
да им је давно подметнута нога,
да се точак среће,
за њих не окреће.

На свету овом милиони пролазе,
моћни их у пролазу газе.
Траг остане, у срцу, у души,
дуне ветар, траг се распрши.

Настави са читањем “ДУВАЈ ВЕТРЕ – Љубодраг Обрадовић”

Nisam ja od onih – Nina Miletić

NISAM JA OD ONIH 🌹

Nisam ja od onih, znaš.
Što flertuju očima, miluju te rečima, gutaju pogledima da bi te osvojile.
Nisam ja od onih.
Jakih, nesalomivih, čvrstih neodoljivih, kraljica flerta.
Nisam ja od tih.
Prepotentnih, nadmenih, provokativnih, iskusnih, rešenih da igraju igrice.
Nisam ja od onih.
Lavica , kraljica, jakih žena, zmajica, vatrenih osvajačica.
Jer ako tu u meni tražiš,na pogrešnu si naišao.
Nisam ja od onih, krvoločnih, na rat spremnih, željnih konkurencije, ratobornih, ljubomornih, na sve spremnih, ponekad čak i pakosnih.
Nisam ja od onih.
Osvajačica što svuda uglas trube da će da te osvoje, ljutih rivalki koje u svima i svemu vide konkurenciju i bore se za onog, koji već odavno njima ne pripada.
Nisam ja lavica, nisam ni kraljica , nemam ni titulu , nemam ni krunu.
Ja ako gledam da te sa nogu oborim, gledaću da to izvedem nekako tiše.
Kao lagano padanje kiše.
Jer nikad nisam pljusak bila.
Ja ako gledam da te zavedem, to ću drugačije da izvedem.
Samo se blago osmehnem, a onda glavu okrenem.
A druge mogu, čak i ako to požele, da se pred tobom u potpunosti obnaže.
Šta mari.
Jer ženina lepota ne sastoji se ni u seksepilu, ni u umeću flertovanja već u tome da svaka od nas mora da nosi devojčicu u sebi.
U tome je ključ prave ženstvenosti.
Da umeš da se osmehneš kao devojčica.
Da porumeniš kao devojčica.
Da se postidiš kao devojčica.
Iako odavno,to više nisi.
Tako da ja ću samo da te gledam ovim svojim očima i tiho, tiše, ma najtiše da ti se osmehnem.
A one, neka te proždiru halapljivim očima.
Nemam ja ništa protiv toga.
Slobodno one nek budu kraljice.
Ja ne potpadam u taj soj.
Meni je nekako draže , da budem i ostanem – princeza.
Jer nisam ja od tih, što umeju glasno da zavedu.
Umeti tiho da zavedeš, to je, ipak – privilegija.

Govorim tiho i nosim devojčicu u sebi.
Sa sobom.

  Autor:Nina Miletić

2