Категорија: Mirko Stojadinović

PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU

PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU

U Kuzminu kraj Sremske Mitrovice, 07.avgusta 2022. godine održana je manifestacija “sačuvati od zaborava”. Brojna udruženja iz raznih delova Srbije prestavila su se etno uredjenim štandovima, a pre svečane večere gledaoce i učesnike
manifestacije zabavio je i bogat kuiturno umetnički program, gde su sem domaćina učestvovali i gosti iz Krusevca. Grad Kruševac kao i selo Kukljin predstavljalo je etno udruženje ” kukljinsko prelo”. Deo tima kruševačke ekipe bili su i pesnici Udruženja pesnika Srbije -PoezijaSRB Jasmina Dimitrijevic i  Mirko Stojadinović, kao i Hadži Ivan Milanović iz KK Bogoljub iz Jasike. Ekipa Kukljinskog prela se za Kruševac vratila sa osvojena četri pehara./ Jasmina Dimitrijević/


Настави са читањем “PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU”

БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић

БРОД ЖИВОТА

Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.

Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.

Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.

Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.

А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.

Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.

Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.

Настави са читањем “БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ – Мирослав Мирко Стојадиновић


ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ

Пожелех да хватам птицу у лету
Да је нежно ставим на своје раме
Са њом да причам и лутам по свету
Помислих тада та птица је за ме

Слете птица сама где ја хтех
Као да сањам где она да слети
У чуду мојему како пожелех
Дал јава стварна или снови клети.

Но предивна чуда чух ја песме пој
И бејаше стваран тај умилан глас
Тад срећан пожелех да је само мој
Јер у њеној песми ја пронађох спас.

Настави са читањем “ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ – Мирослав Мирко Стојадиновић”

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић


НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА

Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.

Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.

Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.

Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.

Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.

Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.

У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје

Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.

Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.

Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога

Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.

Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.

Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.

Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.

Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.

Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.

Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.

Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Настави са читањем “НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић”

POETSKI KONKURS – “Kapija mojsinjskog neba”

15.04.2022.

PROŠAO JE ROK ZA SLANJE PESAMA ZA POETSKI KONKURS MOJSINJSKA SVETA GORA.

JAVILO SE 86 PESNIKA IZ 8 DRŽAVA , ŠTO NAS VEOMA VESELI.

OBJAVIĆEMO SPISAK TAKMIČARA . U SLUČAJU DA NEKO KO JE POSLAO PESME NIJE SLUČAJNO IZOSTAVLJEN TAKO DA MOŽE DA NAM SE OBRATI.

ZA NEKOLIKO DANA PESME POD ŠIFROM PROSLEĐUJU SE ŽIRIJU.
REZULTATE ŽIRIRANJA OBJAVLJUJEMO 15.5.2022.
Настави са читањем “POETSKI KONKURS – “Kapija mojsinjskog neba””

РАВАНИЦА – Мирко Стојадиновић


РАВАНИЦА

Како си се узвисила светлоснице
У небеском оцилу земље и неба
Па светлиш и небо ти нема границе
Ти дишеш к’о душа, миришеш к’о хлеба.

Кора је твоја окриље земаљско свеца
Небеског кнеза, што те свету подиже
Кад га посекоше, ти болна зајеца
И небо снизи Господу да је ближе.

Господ га прими за чувара крста
Имање Христово да чува вечности
Огњила некрста нека су им пуста
А пород светих нам крстом да се крсти.

На авмону твоме света Раванице
Тропар светом кнезу да се вечно поје
Благослови народ света милоснице
Подари му љубав к’о небеске боје

Двери твоје капија је небославља
Отворена к’о срце да прими љубав
И да је даје к’о души мелем здравља
Светом кнезу време не чини заборав.

Чирацима твојим на светом престолу
У Христоолтару да се пале свеће
Свете мошти кнеза не ропћу у болу
И да време смрти вратити се неће.

А ти да нам светлиш света Раванице
Од светога мира опијаш нам рода
Светом кнезу будеш нада радосница
Окађена душа нашега порода.

Настави са читањем “РАВАНИЦА – Мирко Стојадиновић”

ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић


ДА ЛИ СИ СТВАРНА

У твојој љубави ко на морској пени
Одрекох се вечно ја свога живљења
Јер живот сам свој даривао жени
К’о морској сирени достојној дивљења.

Обнажену, страсну, из морских дубина
Као Афродиту доживех те јако
Губио сам даха од твојих милина
Тонуо и топио до безсвешћа тако.

Горела је ватра где сам те дотако
Стапала се самном љубљем сједињена
Од омила твога срећан би заплако
Да ли си сирена или само жена.

Јеси ли стварна и хоћеш ли доћи
Да срећан уроним у твоје дубине
Или ћеш крај мене мимоходом проћи
Живећу и тада за чедне милине.

Настави са читањем “ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović

ПИСМО

НЕБО ОПЕТ ПЛАЧЕ

Ево ти пишем верна љубо и господарице моја, последњу књигу у часу мога престављења Господу, задњим дахом са којим се делим. Остајем овде смртно рањен на пољу бојном Косову пољу. Крвавом руком пишем ти несигурна писмена. Не жалим душо због смртних рана. Највећа рана за мене ти си, што се мила од тебе двојим.

Кад оно у Самодрежи на авмону причешће примих и заветовах се Богу, завет и теби дадох да задње речи на уснама мојим буде твоје име.

Када време дође да мене потражиш, угледаћеш божур што најлепше цвета. Убери га љубо моја и у косу стави да те његов мирис на мене подсећа.

Када видиш орла да кликће на небу то ја љубо моја бдим увек над тобом.

Чуваћу те верно ма где мени била. Ноћи ће ти мила осветлити најсјајнија звезда која за те светли са најлепшим сјајем.

О Видовдану лета Господњег 1389.

BOLJE ČASNO MRET`, NEK NEČASNO ŽIVET`

Ljubljeni moj gospodaru! Čitam Vaše pismo i trudim se da mi oči ne zarose. Dala sam Vam reč da ću biti hrabra i da neću plakati.Sve sam suze već isplakala tiho noću da me Vi ne čujete.Žena takva junaka mora biti hrabra.

Oprostite mi,voljeni gospodaru,što sada neću ispoštovati sve Vaše želje.Neću Vas tražiti na Kosovu ravnom.A tako bih tamo doletela da Vam vidam rane.Ako se mora mreti,da umrete u naručju mom.Neću mirisati krvave božurove,a ni kosu krasiti sa njima.ni slušati kliktanje orla.Neću čekati da me neprijatelj obljubi .Neću pogaziti svoju veru.

Vas smrt dočekuje na Kosovu polju, moja crna raka je carski grad Kruševac i talasi drage nam Morave. Ali,negde na nebu, međ` zvezdama ,naše duše će se naći.

Zauvek Vaša do groba.

АУТОРИ:

Настави са читањем “DVA PERA U JEDNOM DAHU – PISMO – Jasmina Dimitrijević & Mirko Stojadinović”

НАИТИЈА ПАМЋЕЊА – Мирослав Мирко Стојадиновић



НАИТИЈА ПАМЋЕЊА 

Н  Наитија (приспеће) наде поново навиру
А  Аспиду крваву скинимо са Бога
И  Источник (извор) је свети луча на извиру
Т  Теготу (терет) носити погребења (умирање) свога. 

И  Ини (други) су нам многигортан (грло) угибали (убијали)
Ј  Једовити (отрован) језик, медоточан (слаткоречив) њима
Е  Есап(трговина) не хтедосмо, бран(рат)смо изабрали
П  Печал(туга) несме бити судба будуштима. 

А  Аратос (проклет) је свакоко хесапа (трговину) тражи
М  Медоточна устахак(наплату) крваву жели
Ћ  Ћурак преврнути курјака ластивог(ђавољег) 

Е  Егзимен(испит) је тежак, сами смо то хтели
Њ  Њихов мач крвави јоште крви тражи
А  Алтар(олтар) свој желимо, да нас крст оснажи 

Настави са читањем “НАИТИЈА ПАМЋЕЊА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

СТАРА ВОДЕНИЦА – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић

 

 

СТАРА ВОДЕНИЦА

 

У сени врба од јутра клопара,
вековни  точак окреће Морава,
успомене чува од заборава.
једна несрећна воденица стара.

Воденицар стари у углу дрема,
сећа се својих младалацких дана,
сад му на срцу само болна рана
што више жита воденица нема.

Спомен к`о мена на минуле дане
а чинило му се ко да беше лане,
док чекаху мливо до зоре ране
крај топла огњишта , ноћи бесане.

И све до јутра док зора заруди
чекетало веселе ноте гуди.
Уз ибрик ракије смеју се људи
напољу док јутро бележи студи.

У сени врба и даље клопара,
ал` оста пуста воденица стара,
још верни мачак са њим разговара
не чује се глас нових помељара.

Настави са читањем “СТАРА ВОДЕНИЦА – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић”