ЈЕСЕН ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић


ЈЕСЕН ЖИВОТА

Што порани јесен рана
Чини ми се јуче било
Дал ми стиже зима врана
Или ми се само снило.

Нису снови но су јава
Замренила ноћ бесана
Црне мисли роји глава
Испред мене дан без дана.

Сад ме греје зима хладна
Обамрла душа мрени
Дал ме чека судба гадна
Или само гроб ледени.

Кад на небу светли звезда
Мене црна моја чека
У окриљу трнов гнезда
Да битујем до навека.

Стари су нам говорили
Кад закљуца црна врана
Од судбе се не сакрили
Коб је наша зацртана.
Настави са читањем “ЈЕСЕН ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

„ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА“ МАКРЕШАНЕ 2023.

Други, по реду, Сабор међународног песничког стваралаштва, културно уметничког народног стваралаштва са припремањем етно домаће хране, приказом ручних радова и народних ношњи, уз учешће многобројних етно удружења из Србије, одржао се у Макрешану, у суботу, 16. 9. 2023. Поред Сабора одржана је и ликовна колонија посвећена почившем уметнику из овог села, Милораду Павловићу, кога су сви знали под надимком„ Морнар“. На међународном сабору песничког стваралаштва учествовало је шездест песника из пет држава (Македонија, Хрватска, Република Српска, Црна Гора, Швајцарска). Сабор је имао и хуманитарни карактер јер су са својим штандом учествовала деца са посебним потребама заједно са децом из социјално угрожених породица, а за своје учешће, дружење и труд, награђени су медаљом и захвалницом. Сви учесници овогодишњег Сабора добили су „Зборник“ штампан поводом овог догађаја.

Настави са читањем “„ПРЕД КАПИЈОМ МОЈСИЊСКОГ НЕБА“ МАКРЕШАНЕ 2023.”

ЗАДЊА ПЕСМА – Мирко Стојадиновић


ЗАДЊА ПЕСМА


У залеђу свог живота, задњу песму да напишем
о љубави својој страсној, како љубих једну жену
неће она за то знати, нит сазнати дал још дишем
од тренутка кад је сретох, заволех ја и сен њену.

И она се мени дала, не схватајућ шта ми значи
ја се попех на врх неба, љубав своју да љубујем
ореол ме Сунца обли, до покрова да ме зрачи
кад и сада моја није, ја ћу љубав да самујем.

Љубићу је у осами, у срцу је урезати
а болна ће моја душа, до призвања још да пати
не реците ви тој жени, не сме она за то знати
кад не буде више мене, и сама ће то да схвати.

нећу више ја да пишем, нити љубав да призивам
себично ћу ја да чувам, то  што имах неће проћи
не пожелех ништа више, у души је ја дозивам
нову љубав ја не желим, као ова неће доћи.
Настави са читањем “ЗАДЊА ПЕСМА – Мирко Стојадиновић”

ЈА ВИШЕ НИСАМ МЛАД – Мирко Стојадиновић

ЈА ВИШЕ НИСАМ ТАКО МЛАД

Ја више нисам тако млад
Прође к’о трен или сен
Што беше некад није сад
Дал санак усних ил сам њен.

Ја више нисам тако млад
За ме си вечна а не сен
Љубих јуче, љубим те сад
Усне миле, и осмех њен.

Ја више нисам тако млад
За љубав њену бићу сен
Пожелех јуче да је сад
Увек да будем само њен.

Ја више нисам тако млад
Прохуја време као сен
Дал мене жели она сад
Хоћу ли бити избор њен.

Ја више нисам тако млад
Покој тамни ил светла сен
Дилема моја вечна сад
Живот дајем за осмех њен.

Ја више нисам тако млад
Дал’ живим још, или сам сен
Живех некад, живећу сад
Живот је мени опој њен.

© Мирко Стојадиновић

НЕПРЕБОЛИ МОЈА – Мирко Стојадиновић







НЕПРЕБОЛИ МОЈА

Зазорила зора црним омофором
Угасле су звезде у црнини дана
увукла се туга у ноћи бездана
Све је већа патња сваком новом зором.

Дал је само слутња ил болна истина
Да за мене зора неће да осване
Без љубави њене зар да чекам дане
У чемерној души остала празнина.

Зјапи као рана никад зацељена
И то наше време што смо крали крадом
Недогледно оста невенчаном надом
Заплакаће небо ал неће љубљена.

А љубих је страсно све до обнезнања
Мислио сам тада да је мени дана
Ни слутио нисам да је моја рана
Моја црна слутња, црна приказања.

Не оста ми ништа од премиле среће
Отишла је љубав оставила тугу
Нити ми се живи нити волим другу
Када љубав оде вратити се неће.

Тако ми пролазе ти самотни дани
Чекајући трена свога упокоја
А моја ће љубав бити вечно твоја
Непреболи моја, моји мили сани.

Настави са читањем “НЕПРЕБОЛИ МОЈА – Мирко Стојадиновић”

PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU

PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU

U Kuzminu kraj Sremske Mitrovice, 07.avgusta 2022. godine održana je manifestacija “sačuvati od zaborava”. Brojna udruženja iz raznih delova Srbije prestavila su se etno uredjenim štandovima, a pre svečane večere gledaoce i učesnike
manifestacije zabavio je i bogat kuiturno umetnički program, gde su sem domaćina učestvovali i gosti iz Krusevca. Grad Kruševac kao i selo Kukljin predstavljalo je etno udruženje ” kukljinsko prelo”. Deo tima kruševačke ekipe bili su i pesnici Udruženja pesnika Srbije -PoezijaSRB Jasmina Dimitrijevic i  Mirko Stojadinović, kao i Hadži Ivan Milanović iz KK Bogoljub iz Jasike. Ekipa Kukljinskog prela se za Kruševac vratila sa osvojena četri pehara./ Jasmina Dimitrijević/


Настави са читањем “PESNICI POEZIJE SRB NA MANIFESTACIJI U KUZMINU”

БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић

БРОД ЖИВОТА

Кад из мирне луке крене
На пут дуги брод живота
Ту су хриди ту су стене
Искушења и страхота.

Док је море тихо, мирно
Брод живота само плута
Плутајући плови журно
Тад не може да залута.

Недогледна та пучина
Брод живота у помами
А видици црна тмина
На пучини често сами.

Незасита наша хтења
Из похлепе ил незнања
Животна су премеждења
И видик нам то заклања.

А кад дуну са свих страна
Сви ветрови и олује
На броду је пуно рана
И јаук се тешки чује.

Кормилом се тешко влада
Из руку се често стрже
Животом би да овлада
А муње ће да га спрже.

Брод ни тада не занеми
Обилази страшне хриди
Своме циљу ипак стреми
Ка обали што се види.

Настави са читањем “БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ – Мирослав Мирко Стојадиновић


ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ

Пожелех да хватам птицу у лету
Да је нежно ставим на своје раме
Са њом да причам и лутам по свету
Помислих тада та птица је за ме

Слете птица сама где ја хтех
Као да сањам где она да слети
У чуду мојему како пожелех
Дал јава стварна или снови клети.

Но предивна чуда чух ја песме пој
И бејаше стваран тај умилан глас
Тад срећан пожелех да је само мој
Јер у њеној песми ја пронађох спас.

Настави са читањем “ПТИЦА НА РАМЕНУ МОМ – Мирослав Мирко Стојадиновић”

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић


НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА

Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.

Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.

Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.

Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.

Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.

Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.

У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје

Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.

Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.

Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога

Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.

Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.

Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.

Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.

Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.

Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.

Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.

Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Настави са читањем “НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА – Мирослав Стојадиновић”

POETSKI KONKURS – “Kapija mojsinjskog neba”

15.04.2022.

PROŠAO JE ROK ZA SLANJE PESAMA ZA POETSKI KONKURS MOJSINJSKA SVETA GORA.

JAVILO SE 86 PESNIKA IZ 8 DRŽAVA , ŠTO NAS VEOMA VESELI.

OBJAVIĆEMO SPISAK TAKMIČARA . U SLUČAJU DA NEKO KO JE POSLAO PESME NIJE SLUČAJNO IZOSTAVLJEN TAKO DA MOŽE DA NAM SE OBRATI.

ZA NEKOLIKO DANA PESME POD ŠIFROM PROSLEĐUJU SE ŽIRIJU.
REZULTATE ŽIRIRANJA OBJAVLJUJEMO 15.5.2022.
Настави са читањем “POETSKI KONKURS – “Kapija mojsinjskog neba””