Скамењено моје срце у чамоти тебе тражи.
Јечи, руца, али твога гласа нема.
Само ехо из бездана одјекује.
Дал’ је слутња, или црна анатема?
Загромило громом црним, отворило тешку рану.
Да распукне и препукне у осами у бездану.
Стрепња, слутња, ропац душе.
Дал’ ће срце да те нађе и у овом невид дану?
Не стржи се ти од срца, које тебе само воли.
Не копај ми бездан душе, у осами да је сатреш.
У осами душа грца и дави се у чамоти.
Удављену душу нећеш моћи ти да сретнеш.
И кад моје руке сломиш, јер не желиш да те грле,
Грлиће те моје очи, док у њима има вида.
Кад утрну у бездану, у црнилу, невидилу,
Чућеш само ехо пусти из чамоте и невида.
Мирослав Мирко Стојадиновић је рођен 1953. у Макрешану где и данас живи. Помало пише и слика. “Мирко је пишући своју поезију, схватио да историју српског народа не може исписати стиховима, али учинио је све да та историја после читања његове поезије, може бити јасна и срцу блиска. Он је из целине истргао њему доступне и блиске фрагменте и одлучио да се у њиховом тумачењу испроба. Ти фрагменти су: Исус Христос, Свети Сава, Кнез Лазар, Лазарица, Грачаница, Високи Дечани, Деспот Стефан, Свети отац Василије, Љубостиња, Молитва Господу, Мојсињска Гора, Косово поље, Косовски божури, Пепео, Вечна љубав, Славска здравица, Слава, Свети цар Константин…”. “Својим песмама, Мирко Стојадиновић, придружио се сабору Песника, који су свој песнички таленат препознали и као дар Божји, па као уздарје Богу и пишу душекорисне песме, које препорађају читаоце и широм отварају врата многих срдаца, да би се Господ у њих настанио. Његове песме су, искрена порука читаоцима: „ДА ЧУВАМО ДУШУ, ДА НАМ НЕ ЗАЛУТА“.”
Данас Вам представљамо Мирославa Миркa Стојадиновићa – члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у виртуелном аудио програмуЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Музиком је Мирков наступ оплеменио Певачки етно ансамбл ЛАЗАРИЦЕ под уметничким вођстом Живке Петровић на програму одржаном 7. 7. 2019. године у Манастиру Светог Јована у Макрешану.
