НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић


НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ

Молио сам млади месец да не вири кроз прозоре.
Да не слуша шта шапућем раздраганој драгој својој.
Шта год чује да не чује и да нашу тајну чува.
Наша тајна, наша срећа и да буде само моја.

Послушао млади месец па он тражи своју звезду.
Пригрлио ту што светли са најлепшм златним сјајем.
И не вири сад кроз прозор док ја драгу своју љубим.
Пољубцима венац плетем и своје јој срце дајем.

Што порани јутро рано, да ми моју драгу буди.
На јутро се ја наљутих што је склања с мојих груди.
Свилене јој косе мрсим, разасуте свуд по мени.
И љубим јој медна уста, недам зори да румени.

Исплео сам ја чврст венац, од љубави драгој својој.
Не љутим се ја на зору и не кунем румен њену.
Љубићу је тако снажно и чувати у свом срцу.
Нећу дати ја ни дану да ми краде драгу жену.

Настави са читањем “НЕ КРАДИТЕ МОЈУ ДРАГУ – Мирко Стојадиновић”

Visits: 333
Today: 8
Total: 1634989

РАСПЕТО МИ КОСОВО – Мирослав Мирко Стојадиновић


РАСПЕТО МИ КОСОВО

Опет распињу Косово ми свето.
И опет некрста без крста да буде.
И недам те некрсту да будеш турбе,
Но света рака проклети худе.

И нека буде гробна рака.
И нека буде тешка рана.
И нека буде крвавог мегдана.
За свету земљу, отетих дана.

И недам те свето Дечане,
Да те угибљу дивље звери.
И недам те очњаци курјака да те кољу.
И мораш остати у мојој вери.

У мојој вери веру да живим.
Да живим љубав мојега Бога.
Да живим крстом распетог Христа.
Да некрст ропће од бола свога.

Настави са читањем “РАСПЕТО МИ КОСОВО – Мирослав Мирко Стојадиновић”

Visits: 236
Today: 0
Total: 1634989

ЦАР ДУШАН и КНЕЗ ЛАЗАР – Мирко Стојадиновић

 


ЦАР ДУШАН

Несрећа нас тешка притиснула
Као стрви што срну раздиру
И бакљу нам у грло метали
Манастирски метох и земљу отели.

Све вас повах за својом трпезом
Да заједно савет поделимо
Буну нама да ли је чинити
Ил главу паклу похранимо.

Сведочење наше од давнина
Седиште нам на векове века
Трагови су српски на светој нам земљи
А награда, борба биће нама.

Туга, беда одасвуд притисли
Дал чекање нама је чинити
Ујармљени не можемо бити
Трговина утешит нас неће.

Настави са читањем “ЦАР ДУШАН и КНЕЗ ЛАЗАР – Мирко Стојадиновић”

Visits: 178
Today: 0
Total: 1634989

МИЛИЦА ДЕТЕ – Мирко Стојадиновић


МИЛИЦА ДЕТЕ

Реку суза исплакала мајка,
Проклињући звериње без душе.
Што уграбљу њено чедо мило,
Молећ сузе да и њу угуше.

Двадесет је година већ прошло,
А мајци је као јуче било,
Кад је пошаст отргла тај цветак,
Оставивши мајци празно крило.

Кћери моја нераспукли цвете,
Надам ти се сваке црне ноћи,
Да у крилу ти ћеш опет сести.
Да ћеш мајци у радости доћи.

Јер ти мајка даном рубу спрема.
Да опреми све твоје сватове.
Брат Алекса младожењи преда,
И Душица сејом да те зове.

Плаче мајци неутешна душа,
И призивље Зорана ко брата,
За утеху мајке му Миланке,
Њојзи старој да отвори врата.

Настави са читањем “МИЛИЦА ДЕТЕ – Мирко Стојадиновић”

Visits: 185
Today: 0
Total: 1634989

РОПАЦ ДУШЕ – Мирко Стојадиновић


РОПАЦ ДУШЕ

Скамењено моје срце у чамоти тебе тражи.
Јечи, руца, али твога гласа нема.
Само ехо из бездана одјекује.
Дал’ је слутња, или црна анатема?

Загромило громом црним, отворило тешку рану.
Да распукне и препукне у осами у бездану.
Стрепња, слутња, ропац душе.
Дал’ ће срце да те нађе и у овом невид дану?

Не стржи се ти од срца, које тебе само воли.
Не копај ми бездан душе, у осами да је сатреш.
У осами душа грца и дави се у чамоти.
Удављену душу нећеш моћи ти да сретнеш.

И кад моје руке сломиш, јер не желиш да те грле,
Грлиће те моје очи, док у њима има вида.
Кад утрну у бездану, у црнилу, невидилу,
Чућеш само ехо пусти из чамоте и невида.

Настави са читањем “РОПАЦ ДУШЕ – Мирко Стојадиновић”

Visits: 387
Today: 0
Total: 1634989

ЖИВОТ – Мирослав Мирко Стојадиновић

ЖИВОТ

Полако отиче живот.
Чини се нечујно, сетно.
Као песак пешчанога сата
И чини се да одлази неосетно.

Све то са временом долази.
А сат не застаје, цури.
Непогрешиво бележи тренутке,
Најпре споро а временом све брже јури.

Живот отиче као вино.
Са првом чашом спорије,
А затим брзо, брже,
Са новом чашом више ти се пије.

Visits: 155
Today: 0
Total: 1634989

ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ – Мирослав Мирко Стојадиновић

Мирослав Мирко Стојадиновић је рођен 1953. у Макрешану где и данас живи. Помало пише и слика. “Мирко је пишући своју поезију, схватио да историју српског народа не може исписати стиховима, али учинио је све да та историја после читања његове поезије, може бити јасна и срцу блиска. Он је из целине истргао њему доступне и блиске фрагменте и одлучио да се у њиховом тумачењу испроба. Ти фрагменти су: Исус Христос, Свети Сава, Кнез Лазар, Лазарица, Грачаница, Високи Дечани, Деспот Стефан, Свети отац Василије, Љубостиња, Молитва Господу, Мојсињска Гора, Косово поље, Косовски божури, Пепео, Вечна љубав, Славска здравица, Слава, Свети цар Константин…”. “Својим песмама, Мирко Стојадиновић, придружио се сабору Песника, који су свој песнички таленат препознали и као дар Божји, па као уздарје Богу и пишу душекорисне песме, које препорађају читаоце и широм отварају врата многих срдаца, да би се Господ у њих настанио. Његове песме су, искрена порука читаоцима: „ДА ЧУВАМО ДУШУ, ДА НАМ НЕ ЗАЛУТА“.”

 


Данас Вам представљамо Мирославa Миркa Стојадиновићa – члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу у виртуелном аудио програму ЈЕДАН ПЕСНИК -ТРИ ПЕСМЕ. Музиком је Мирков наступ оплеменио Певачки етно ансамбл ЛАЗАРИЦЕ под уметничким вођстом Живке Петровић на програму одржаном 7. 7. 2019. године у Манастиру Светог Јована у Макрешану.

Visits: 158
Today: 1
Total: 1634989