На ријечном завијутку гдје је ријека направила меандру а онда нагло исправљала ток, у рјешености да негдје у недогледју постане утока, или дотече до непознате сљедеће препреке, одмарала се обасјана Сунцчевим умилним зрацима чета војника. Ишла је као попуна на врућ ратни положај. Голобради младићи нису знали гдје их одводи пут којим су ето кренули још увијек весели озарених лица. Њима је истина намјестила стару подвалу, гурнула их је у страшно језиво што није било њихово а они су не знајући, сигурни љепотом, одлазили у правцу губилишта истим оним путем на мјеста на којима су дједови њихови тренутке претварали у вјечност, уписујући сe тако именима и дјелима у историјске читанке, на странице незаборава. Континуитет одбране слободе у земљи битака откривао је вјечито нове јунаке и издајнике Подвизи не би били велики да није било издаја нити би издаје биле мизерне без подвига. И ЈЕДНО И ДРУГО СУ ПУТЕВИ БЕЗ ПОВРАТКА У ТРАЈНО, РАЗЛИЧИТО КАО ПАМЋЕЊЕ.
РАЗНЕ
Има жена које се у светлост
разумеју,
неке знају да чекају,
неке се са поезијом друже,
постоје које све знају, стигну,
тајна је препознати жену успомену.
На Св. Саву, 27.01.2022. године
Настави са читањем “ДВИЈЕ ИСТИНЕ… – Андреја Ђ. Врањеш”