КЊИЖЕВНИ КОНКУРС “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ”

Поводом обележавања немилосрдног НАТО бомбардовања наше отаџбине 1999. године  и неговања родољубивог и антиратног погледа на свет,

УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА КРАГУЈЕВЦА расписује међународни
КЊИЖЕВНИ КОНКУРС “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ”

 

Пријава заинтересованих аутора из земље и иностранства треба да садржи следеће:
– послати 2 песме тематски везане за назначену тему у наслову, не дужу од 32 стиха, у фонту тimes new roman 12; потписане именом и презименом, адреса и контакт телефон,-пријем пријава САМО електронском поштом на мејл:
udruzenjepisacakg@hotmail.com

Рок пријаве на конкурс : 01. 03. 2022. године

Настави са читањем “КЊИЖЕВНИ КОНКУРС “ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ””

РУМЕНА БЕРБА – Љиљана Тамбурић

РУМЕНА БЕРБА

Њихала је своје бујно тело ко да плеше између чокота
Виноградом сија лице њено, разлива се младост и лепота
У рукама котарица пуна модрог злата, сунца, руком браном
Сипа дева испуцала зрна озарена жутим топлим даном…

Она сипа а каца се пуни баршунастим слатким плодовима
Тамни бисер од зрна се круни, попуцаће суд по зидовима
А девојка сва румена, зрела, ко и грожђе што се меди слашћу
опијена нађе се у каци, раскалашна, сва одише страшћу…

У рукама задржава сукњу, подигла је по више кoлeна
На кошуљи дугмад ће да пукну, па ужива ко да је вољена
Муља грожђе ногама маленим, кроз прсте јој румен се облива.
Изазива покретом бедреним, на дивљење бераче позива.

Па их зове певајући мило: Шта чекате ускоро ће вече?
Ево сад ће да потече вино, наберите ситно пољско цвеће
Закитите девојке крај себе, отворите шајтов на дну каце
Па сокови из данашње бербе да се брзо у бурад пребаце.

Румени се на западу сунце, румени се берачица цела
Румени се девојачко срце, вредне руке у загрљај сплела
Загрлила јарана крај себе па га поји широм из бокала
Он ко младо тек рођено ждребе, она би се са њим љубакала.

Љуљају се бачве у подруму добра берба благо обећава
У тишини дoлe у лагуму са вином се магија дешава
Има доста пића опојнога, совињона, мерлота, ризлинга,
Дато нам је као лек од бога у подруму стари као сфинга.

Да имамо за свадбе и славе, не дај боже некад за сахране
А највише за мерак да буде, да усрећи, развесели људе…
Да кад јесен следећа дoлeти не могне се лако одoлeти
Него каце гроздовима пун’те да нам буду препуни подруми!

Настави са читањем “РУМЕНА БЕРБА – Љиљана Тамбурић”

писмо

данима покушавам да ти напишем писмо….извини…већ сам их исцепала
48 пута 365(6)…радо бих те лично упознала,
али стално мењаш место боравка ……. као и теме
мојих брзојавних мисли. није ми јасно како си ти
био убеђен да ми је адреса она стара 48 x 365(6) дана..
хајде…пошаљи ми опет писмо о себи да не бих бринула
шта је с непознатим , добро знаним створом.
свакога јутра отварам прозор и чекам ластавицу које више нема.
да ли због кише или расклопљенихи крила лешинара – нисам упућена
ни твојих писама у њеним разнобојним кљуновима..
као да су убачена у тунеле црва…
да ли ти је јасно да ћу увенути чекајући речи које ме хране
хајде
сети ме се
ако сам ја на себе заборавила, на теби је одговорност
пуно те поздрављам и
бацам ово писмо што даље од себе…да ме не сећа
на ону која ће осванути сутра и покушати да се дозове

НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић

 

НЕКИ  КАСНИ  САТИ

У касне сате док се мисли роје
Пригушена лампа а ватра се жари,
Разум срце пита од које је  боје
То око сетно што ми немир пали.

Увек ми по ноћи душа искру тражи
Младости срећу која душу блажи
Ни године многе не бришу лепоту
Мени милог гласа што шири доброту.

Тад су очи моје широм отворене
Чекајућ да виде њено лице мило
Да гледам  је опет као давне зиме
Кад њено је срце само топло било.

Дочекујем зоре уз петлова пој
И миришем јастук на коме је снила
Моје жеље сад су ко у птића крила
Да је опет ноћас ту крај мене била.

И тако ми дани ко’ авети тешки
Само ноћу живим у сновима жеља
Кад се разум савија ка сети
Па је будан чекам да од некуд слети.

Да ко’ вила горска бар још једном каже
Волела сам једном и никада више
Не чекај, не пиши, сећање те лаже
Низ уморно лице нема суза више.

И не мучи душу, није нам се дало
Наша срца више нису што су била
У њима су само још сећања наша
Потрошен је живот, испијена чаша.

Ону боцу вина од пре четрес лета
Што смо оставили за дете детета
Отвори је ноћас, па пиј из две чаше
На дну чаше обе стоје сузе наше.

Кад последња чаша буде попијена
Боцу реком пусти нек поруку носи
Па ако је нађе изгубљена душа
Знаће како боли кад се срце слуша.

Настави са читањем “НЕКИ КАСНИ САТИ – Драгојло Јовић”

ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић

3. место на конкурсу ЉУБАВ И ВИНО 2022.

ВИНО ЦРВЕНО

Погледи наши, срели се тада,
као судбина „тако је речено,“
био сам млад, а и ти јако млада,
наздрављали уз вино црвено.

Кроз неко време боље се знали,
и заволели се ми ватрено,
па онда на луди камен стали,
док гости пили – вино црвено.

И родисмо најлепше – ћерке две,
„до неба хвала предивна жено,“
срећни гледасмо у луткице те
и славили уз вино црвено.

И са унучићима дивно нам би,
баш је срећно и благословено,
за сада нама се родише три,
чекали смо их уз вино црвено.

А Свети Трифун рођендан је мој,
љубав, срећа и све напослено,
заједно се дивимо срећи тој,
тада пијемо вино црвено.

И сада сањам – снови се руше,
„још једном хвала вољена жено,“
за покој моје уснуле душе,
гостима сипаш вино црвено.
Настави са читањем “ВИНО ЦРВЕНО – Миљко Шљивић”

BILA JE TAKO LEPA… – Nina Miletić

BILA JE TAKO LEPA…

Gledao sam je tako nečiju i bila je…
Oh Bože, bila je tako lepa.
Onako zanosna plesala je s’ njim.
Sto puta lepše nego sa mnom.
Sto puta spretnije nego sa mnom.
Stoput vatrenije nego sa mnom.
Stoput sporije, stoput laganije.
Ma stoput nežnije.
I zamisli, bila je toliko čarobna.
Gledala ga je tako nežno, tako zaljubljeno, a kada me je videla samo se telom uz njegovo telo pripila snažno.
Da mi dokaže kako je srećna, da mi pokaže kako je voljena, da mi dokaže koliko je lepa s njim, lepša nego sa mnom.
Da mi pogledom kaže kako dobro pašu on i ona, jedno uz drugo.
Da su stvoreni jedno za drugo.
Da mi nije više mesto u njenom životu…
Sad me je ostavila po strani, da budem nemi posmatrač u kome su njih dvoje sretni, zagrljeni, zaljubljeni, a ja sam samo levo smetalo.
Ja sam putnik njene prošlosti,
Ovaj čovek koji drži moju ženu u rukama je njena sadašnjost.
Ja sam to dozvolio…
Ona više nije moja.
Ona nosi trag njegove kože, njegovih dodira, njegovih usana.
Moje više ništa ne stanuje u njoj.
Ni u duši, ni u telu, ni u sećanjima.
I gledam je, tako lepu, tako čarobnu i znam…
Nemam prava da je krivim.
Krivica je tu samo moja.
Gledam tu lutku od žene, koja mu se smeši, šalje mu poljupce i krivim sebe.
Zato što je meni mogla da šalje poljupce…
Mnome je mogla biti opijena.
Meni bi mogla da se smeši
Ja bih bio taj što crta taj lepi osmeh na tako lepo lice.
Sada sva ta lepota mojom krivicom pripada nekom drugom.
Nekome ko nisam ja.

O bože zašto je toliko lepa?
O bože, zašto sam toliko glup?

Настави са читањем “BILA JE TAKO LEPA… – Nina Miletić”

СИРОТИШТЕ … Мајра

Зашто не знаш да волиш
Улудо трошиш дане
У трку кораке губиш
Ко неке згубидане?!

Зашто не знаш да љубиш
У ноћи злато кујеш
Шаке ти пуне звезда
Ал’ ти се земаљским трујеш?!

Зашто не знаш да плачеш
Ко лава да потеку
Две сузе искрене, миле,
Што би надмашиле реку?!

Зашто не знаш да дајеш
Онда кад Бог ти иште
Умилно даре ти пружа
Ти градиш сиротиште?!

Зашто се не покајеш
Ко трава под снегом болна
Док сања пролећа дашак
да ниче нежно уз звона?!

Сандра Сања Мајра Миладиновић