Zavoleo je davno – Miško Pločić

Zavoleo je davno
Dok je još pupoljak bila
Dok je crne oči i prelepi osmeh
I svoju nevinost u grudima krila
Dok je još bosa trčala po livadama
I po njima brala cveće
Zavoleo je kao devojčicu
Koja se igrala sa leptirićima
I hvatala ih u letu
Zaljubio se u njezin nevini osmeh
I smedju dugu kosu
Pogledom joj pratih ko gazele hod
I crvenu haljinicu
Koja joj je lepršala oko nogu
Zaljubio se u nju, a da nisam
Ni znao to

Настави са читањем “Zavoleo je davno – Miško Pločić”

TAKO SI LEPA KAD SI PIJANA 🍷

TAKO SI LEPA KAD SI PIJANA…

Tako si lepa kad si pijana…
Držiš tu čašu tako visoko i tako elegantno.
Ispijaš to vino tako sporo, tako lagano, gutljaj po gutljaj.
Veruj mi anđele.
Tako si lepa kad si pripita.
Igraš kao da nikoga na svetu nema osim tebe.
Preplićeš vešto rukama, pucketaš tim tankim prstima, dok u jednoj ruci držiš kastanjete.
Igraš tim bosim nogama, lepa si tako pripita, žena si, al opet dete iz tvoje duše još nikud nije uteklo.
To dete koje se tako slatko smeje na glas i onda kad nije pravi čas.
Smeješ se na moje fore, na sve one neumesne šale, smeješ se zato što ima dovoljno alkohola u tvojoj krvi da ne plačeš. A znam, često noću zaplačeš onako trezna kad mene hvata san.
O, bože kako si lepa tako pripita…
S tim tragovima vina na tako sočnim tvojim usnicama.
Tako nežnim.
Tako ženstvenim.
A opet tako vatrenim, strastvenim.
Poljubi me tim usnama s ukusom oporog vina moja mala pijanduro.
Igraj, pleši moja bosonoga vilo, penji se na sto i napravi spektakl kakav do sada još svet nije video.
Pa tu čašu, koju tako elegantno i visoko držiš dok nazdravljaš baci na pod i razbij je na komade.
Ionako si poslednju kap iz nje ispila.
Ionako ti nije potrebna.
Znam, sutra će te boleti glava i biće ti muka od mamurluka.
Ali danas si moja.
Samo moja.
Večeras nećeš spavati sama.
Večeras si moja, samo moja, pijana dama.
I ostaćeš moja i kada budeš bila trezna.

 

Autor:Nina Miletić

Крушевац
Категорија: Одрасли песници

ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић


ДА ЛИ СИ СТВАРНА

У твојој љубави ко на морској пени
Одрекох се вечно ја свога живљења
Јер живот сам свој даривао жени
К’о морској сирени достојној дивљења.

Обнажену, страсну, из морских дубина
Као Афродиту доживех те јако
Губио сам даха од твојих милина
Тонуо и топио до безсвешћа тако.

Горела је ватра где сам те дотако
Стапала се самном љубљем сједињена
Од омила твога срећан би заплако
Да ли си сирена или само жена.

Јеси ли стварна и хоћеш ли доћи
Да срећан уроним у твоје дубине
Или ћеш крај мене мимоходом проћи
Живећу и тада за чедне милине.

Настави са читањем “ДА ЛИ СИ СТВАРНА – Мирослав Мирко Стојадиновић”

ДУВАЈ ВЕТРЕ – Љубодраг Обрадовић


ДУВАЈ ВЕТРЕ


“Дувај ветре, јаче, јаче,
да не чујем срце како плаче”.

Има ли на свету овом Бога,
има ли прaвде, или како за кога.
Зашто патња срце да стеже,
ниси једини, другима је теже.

На свету овом милиони пате,
траже срећу, али никако да схвате,
да је само занос, њихова слобода,
да им је давно подметнута нога,
да се точак среће,
за њих не окреће.

На свету овом милиони пролазе,
моћни их у пролазу газе.
Траг остане, у срцу, у души,
дуне ветар, траг се распрши.

Настави са читањем “ДУВАЈ ВЕТРЕ – Љубодраг Обрадовић”