Звездочатац

На стазе моје метнут је мрак у који тонем
Бдим над тајном љубави беспомоћан,
док тама у мени бежи од сваке светлости
иза огледала из кога, неко непознат,
својим тајанственим очима
нетремице у мене загледан, плаче.

Из тамноплавих небеса навиру ројеви
безбројних звезда у махнитом колу.
То она долази из непрозирне пратмине
и грли ме страсним загрљајем
У мрклој ноћи немоћни крици
неизмерно гладне чежње
побуна су горког осмеха
и грч немоћног срца

Звездочатаца свог знања станац сам камен
Алхемичар сам што сузом може да заледи срце
и пољупцем једним у живот да га врати
На твојим уснама умиру речи под ризом ћутања
посуте хладним пепелом и непролазне
као восак капају ојађене и тужне
расцветане у руже на мом длану

Сва сунца и звезде не вреде колико заљубљена душа
На нашим беспућима, она је непогрешиви путоказ;
у свим тминама – сунце, тугама – утеха;
у смртима свим – моје спасење.
Истина свих светова, сав смисао, сва радост,
победа је над самоћом, над грехом, над тамом.

Посетилаца: 88
Данас: 2
Укупно посета сајту: 1990019

У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ – Миљко Шљивић


У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ

Причаћу вам сад о деди,
да се памти та старина,
с њим смо овде долазили,
кад се слави Госпојина.

Сећам га се врло лепо,
водио ме он на славе,
кола шинска, па још стара,
упрегнуте вукле краве.

Поседала породица,
ах, како је само било
ја сам био тако мали,
у мајчино трчим крило.
Настави са читањем “У ВЕЛУЋУ НА ВЕЛИКУ ГОСПОЈИНУ – Миљко Шљивић”

Посетилаца: 61
Данас: 0
Укупно посета сајту: 1990019