Дан: 14. јануара 2022.

На стазе моје метнут је мрак у који тонем
Бдим над тајном љубави беспомоћан,
док тама у мени бежи од сваке светлости
иза огледала из кога, неко непознат,
својим тајанственим очима
нетремице у мене загледан, плаче.

Из тамноплавих небеса навиру ројеви
безбројних звезда у махнитом колу.
То она долази из непрозирне пратмине
и грли ме страсним загрљајем
У мрклој ноћи немоћни крици
неизмерно гладне чежње
побуна су горког осмеха
и грч немоћног срца

Звездочатаца свог знања станац сам камен
Алхемичар сам што сузом може да заледи срце
и пољупцем једним у живот да га врати
На твојим уснама умиру речи под ризом ћутања
посуте хладним пепелом и непролазне
као восак капају ојађене и тужне
расцветане у руже на мом длану

Сва сунца и звезде не вреде колико заљубљена душа
На нашим беспућима, она је непогрешиви путоказ;
у свим тминама – сунце, тугама – утеха;
у смртима свим – моје спасење.
Истина свих светова, сав смисао, сва радост,
победа је над самоћом, над грехом, над тамом.